17 - 05
Autor: Vladimir Protić
-Večeras napiši priču, onako drugačiju, ne kao sve ostalo do sada. Znam da je problem naći reči koje će da kidaju i seku papir kao ja sad nožem ovu dimčinu od tvojih motanih cigareta koji mi peče oči – rekla je značajno kao da napisati priču je isto kao i dezinfikovati se asepsolom.
Pošast je ovladala svetom. Panika se širila brzinom svetlosti među ljudima, što na ulicama, što preko TV-a, što preko društvenih mreža, kako sad zovu stručno ovo nazovi druženje sa nazovi prijateljima koje nazovi poznajemo (ruku na srce ima i stvarno prijatelja koje poznajemo ili smo ih upoznali).
Kao i svakoga dana u vreme pošasti krenuo je u nabavku, jer matori nisu smeli van. U jednom trenutku zapazio je jednu predivnu žensku figuru, prelepih smeđih očiju. Produžio je dalje. Nakon par metara zazvonio mu je telefon.
-Hej?
-Hej, ko je to?- pitao je. Nije imao memorisan broj u imeniku, a od zaglušujuće tišine na koju se navikao već proteklih dana nije prepoznavao glas.
-Ja sam, jbt, zar mi ne prepoznaješ glas?
-Izvini, toliko davno smo se čuli, ima već nekoliko dana da sam pomislio da si od gužve zaboravila na mene i da nemaš vremena da se javiš.
-Daj, ne zezaj me, znaš da sam u gužvi a i opet mi je ispao telefon i kartica iz njega odletela u šahtu tako da mi je sad ovo novi broj.
-A tako znači. Pomislio sam da me izbegavaš. Znaš li da sam sad prošao pored jedne predivne ženske figure sa prelepim smeđim očima i da sam pomislio na tebe.
-Znam.
-Kako znaš?!
-Pa to sam bila ja – rekla je kroz osmeh.
-Ti?
-Da, baš ja i zato sam te i pozvala odmah.
-Lažeš me.
-Ne, zaista sam to ja. Okreni se.
Okrenuo se, a na nekih petnaestak metara dalje od njega stajala je predivna ženska figura i držala telefon u ruci.
-Veruješ li mi sad?
-Verujem a opet ne verujem da sam prošao pored tebe, još sam ti i krišom namignuo iza naočara.
-Znam, videla sam. – opet će ona kroz osmeh, a imala je najlepši osmeh na svetu.
Krenuo je prema njoj. Hteo je zagrliti i poljubiti, ali avaj, opaka pošast im je ta magična zadovoljstva uskratila. Kada joj je prišao na propisanu udaljenost video je te predivne smeđe oči i jagodice koje su se osmehivale. Bila je lepa i iza maske koju je nosila kao uzorni i odgovorni građanin. Poslao joj je poljubac i pokazao na srce i ona njemu je poslala poljubac i nastavili su svako na svoju stranu, jer se bližio početak policijskog časa.
Nakon nekoliko koraka stigla mu je poruka.
„Volim te blesavi, ne pomišljaj da je drugačije, samo izdržimo do kraja!“
Vladimir o sebi kaže: Rođen 1977. u Čačku, kolekcionar indeksa i autor ,,Zbrke", a u pripremi je zbirka kratkih priča pod radnim nazivom ,,Z2/Večeras napiši priču".
