Autor: Snežana Mirić
Dešavalo mi se tako da u nečijoj kući takoreći s vrata nahrupim u vitrinu ili police s knjigama. I da, kao hipnotisana, a zapravo ispunjena nekom detinjom radoznalošću, sladostrašću i nestrpljivošću ne bih li otkrila čega sve ima, počnem da preturam kao da sam kod svoje kuće.
I ponekad, ponegde iz stranica ili ispod omota korica počnu da ispadaju ceduljice, razglednice, presovano cveće, posebno izdvojene ili čak skrivene fotografije. I ne primetim kako domaćinima bude neprijatno u trenutku, nego zaneta prelistavam dalje.
U jednoj takvoj zgodi ulovih nervozan pogled svoje prijateljice. Posegnuh rukom za Mansardom Danila Kiša, a njoj se raširiše zenice:
- Zar nisi već čitala? - upita me.
- Jesam, rekoh, ali nije mi legla onomad. Možeš li mi je pozajmiti ponovo? Mislim da bih je sada videla drugim očima.
- Misliš? - upita stisnutih usana.
Baš kad je to izgovorila, ja nesvesno okrenuh stranicu i iz nje ispade komad presavijenog papira a iz njega fotografija meni sasvim nepoznatog čoveka. Moja drugarica se saže i kao munja dohvati sliku i hartiju. Pogledah je pomalo upitno, pomalo zabrinuto ali sasvim prijateljski. Ona uzvrati. Neko vreme smo se nemo gledale kao da bi i najmanji pokret one druge izazvao nešto zaista neočekivano i strašno. Ja se pomerih prva. Naravno. Rekoh tiho:
- Verovatno si u pravu. Verovatno da još nije vreme da joj se vratim.
Ona je i dalje ćutala.
- Knjizi - rekoh.
Kao da se ne zna da mislim na knjigu. Zašto to radim? upitah u sebi. Zašto mi se skoro redovno događa da progovorim baš u trenutku kada je to najmanje poželjno? Kakav li sam baksuz, pomislih i naljutih se na samu sebe zbog te lakomislenosti, te urođene brzopletosti. Ali ona odjednom sasvim promeni izraz lica, pogleda me direktno u oba oka i pruži mi list papira iz knjige, te skoro neprimetno zanjiše glavom u znak odobravanja. Otvorih papir i počeh da čitam stihove. Nepoznate stihove pod navodnicima, ispisane mastilom. Pročitah nekoliko puta, uverena da ću ih zapamtiti od prve do poslednje reči:
,,Ako umrem ovde
u nepoznatoj zemlji
ako umrem u zemlji koja nije moja,
ipak će me grom, prašteći grom,
odvesti kući.
Ako umrem ovde,
vetar koji duva prerijom,
odvešće me kući.
Vetar i grom svuda su isti:
kakve razlike ima
ako umrem ovde,
u nepoznatoj zemlji?"
- Ko je to? - upitah svoju prijateljicu jedva čujno.
- Neko ko više nije ovde. Neko ko je otišao odavno. I poneo moju desnu zenicu sa sobom. Neko ko nije iz ovog života. Samo se slučajno preklopio u jednom trenutku. Razumeš li? Samo slučajno.
Videh joj suzu ispod crne trepavice. Suzu koja nije htela da se pusti već se zadržala na samoj ivici donjeg kapka, razlila se po beonjači i osušila.
- A stihovi? – upitah - Njegovi?
Ona odmahnu glavom - Ne sasvim. Nije ih napisao. Pronašao ih je, ali ja ne znam gde, niti kome pripadaju. I svih ovih godina, tragam za njima. Ne mogu da objasnim zašto. Kao da će se, ako pronađem autora pesme, on vratiti. Što bi bilo ravno činu moje smrti. I mog ponovnog rođenja. Razumeš li me?
Klimnuh. Razumem te, mila moja drugarice. Naravno da te razumem, pomislih. Još uvek te nije prošla ljubav za nekim koga odavno više nema u tvom životu. U međuvremenu imaš porodicu kao i svest o tome da je imaš. I ljubav koju si usmerila ka njoj. I sreću zbog njenog postojanja. I duboku nesreću i žal za svojim čovekom koji je otišao. I u meni samoj prostruji neki neobjašnjiv bol zbog tihe duboke patnje moje drugarice.
Vratih "Mansardu" na policu.
- Neću je čitati sada - rekoh. Ona se nasmeši.
Nekoliko godina posle, u nekom časopisu čijeg se imena ni ne sećam, naleteh na tekst o indijancima plemena Čipeva, poreklom iz Dakote. I u tekstu stih označen naslovom: "Pesma čoveka koji umire u nepoznatoj zemlji". Indijanska. Indijanska, ponavljala sam u sebi. Nema autora, osim onog duha među oblacima, u rečnom talasu i vlatima prerije. Ovo je pesma jednog čoveka i celog plemena. Ovo je oda životu i smrti.
Poleti mi ruka ka telefonu, jer sam sklona tom ishitrenom delanju, ali me vlastiti mozak ubode pod grlo i zaustavi u nameri da javim drugarici da sam pronašla izvor tih stihova. Čemu to? Šta sa tim saznanjem? Samo će izazvati dodatne slutnje, pitanja, tugu, bolno podsećanje... Bolje je ponekad ne izreći, ako će to zaštiti one koji su nam bliski.
Sve ove godine ćutala sam o tome.
Moja drugarica me je jednog hladnog martovskog dana pozvala i rekla:
- Dobili smo vize. Iseljavamo se u Kanadu. Nisam nikog htela da zovem, ne mogu da se opraštam nedeljama. Putujemo prekosutra. Dođi sutra.
Seli se u Kanadu. U indijansku zemlju. Možda će sama pronaći stihove. Možda će ih neko pevati. Malo je verovatno, to je samo moja mašta - da od života povremeno napravim film.
A možda će je proći tuga, sada kada kreće u nov život. Ni u to zapravo ne verujem, ali želela bih.
Poslah joj pregršt svojih najtoplijih misli, svu svoju ljubav, svoja nadanja da će biti srećna i zadovoljna, svaku dobru misao koje sam mogla da se setim. Zažmurila sam i usmerila svoja osećanja i energiju ka njoj. To sam uradila i sledećeg dana.
Nisam otišla da se pozdravimo.
