Izolacijo, majko (ili maćeho)
Autor: Slavica Bijelić
Da nije ovog kućnog pritvora ne bih ni znala koliko smo složna, patrijarhalna i poslušna porodica. Glava kuće, tj. moj muž ustaje prvi i vrši dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju (što je sigurno, sigurno je).
Umesto uobičajenog „dobro jutro“ daje nam toplomer i tek kada se ustanovi da niko od nas nema temperaturu dozvoljen nam je ulazak u dnevni boravak.
U prodavnicu svakog dana ide po jedno koje posle toga potopimo u asepsol i držimo u kadi narednih par minuta. Ako se ovo nastavi mislim da ćemo početi da grgoćemo asepsol kao preventivu.
Iz kuće izlazimo kao da smo pošli da pljačkamo banku. Samo nam oči vire. Meni je najstrožije zabranjeno da pričam sa prodavcima i poznanicima ( kažu da sam brbljiva), tako da samo učtivo klimnem glavom u znak pozdrava.
Jedno veče sam kinula, tako da su me do jutra držali zatvorenu u sobi. Bili su brižni povremeno su virili kroz ključaonicu da vide treba li mi nešto.
Deca ne shvataju ozbiljnost situacije, po ceo dan se igraju lego kockama, crtaju ili prave nešto od plastelina. Mrzi ih da peru ruke svaki čas, ali smo im obećali ako budu poslušne dozvolićemo im i da se okupaju.
Muž pomno prati izveštaj epidemiologa iz celog sveta i uvek nakon toga saziva kućni savet. Tada nam saopštava sve šta je čuo ili pročitao, a mi klimamo glavom, jer ko će u vanrednoj situaciji da mu se suprotstavi? I uvodi nam nove, dodatne mere.
Ja po ceo dan vezem goblen i pevušim kako bih odagnala crne misli. Muž kaže da Laza plače za mnom. Ja ne znam ni jednog Lazu! Nažalost! A vi kako ste?
Slavica o sebi kaže: Mama, učiteljica. Ima objavljene dve knjige za decu "Uživaj dok si dete" i " Nismo slučajno rodjeni"... saradnik onlajn magazina. Iskra mudrosti, Moje dete, Zrno znanja, Kako Lako... Živi i radi u Valjevu.
