Dragocenosti

Autor: Snežana Mirić

- Šta bi želela za osamnaesti rođendan? - upitala me je majka - Štedela sam i hoću da ti kupim nešto lepo, nešto što ćeš i voleti i  čuvati kao uspomenu na mene, jednog dana. Samo nemoj da kažeš kako želiš knjige - nasmejala se.

- Želim knjige.

- Snežana, isprašiću te, tako matoru kobilu! - pravila se da me grdi - Mislila sam, nešto posebno. Komad nakita. Zlatan medaljon.

- Knjige su posebne, Ljiljana.

- Ne zovi me Ljiljana, ja sam ti majka.

- Zadirkujem te - ljubim je u obraz - Stvarno, mama, knjige bih volela.

- Videla si nešto, pretpostavljam. Već si išla da lepiš nos u izlog ili neku vitrinu. Kaži da nisi. Znam da jesi. Ti si dete k'o moljac.

- Videla sam. Šekspira. Celokupno izdanje, šest knjiga. Kožni povez, zlatotisk. Papir kao od svile. Slova pričaju sama, takoreći ne moraš da čitaš.  Mama, to je doživotno. Više nikad ne moraš da mi kupuješ poklone za rođendane.

Gledamo se. Razumemo se.

- Knjige, onda. Šekspira, za moju englesku princezu.

Ljubim je.

- Micice moja najdivnija. Hvala ti. Sve ću ti pročitati. Nešto ću i da ti odglumim. Napraviću malu predstavu samo za tebe.

- Već ti meni praviš predstave, odavno, nema potrebe - smeška se i pravi se da je nezadovoljna - I pretpostavljam da ćeš neku bulumetnu da pozoveš?

-  Samo uobičajeno društvo: Jocu-Kubanca, Koleta, Murata, Radu, Ban... - Ne nabrajaj više - prekida me. Slutim već da će biti puna kuća. Dobro. Podići ćemo tepih u sobi, razmaći stvari u krug, sobu i kuhinju ćeš dobiti, ja ću se zatvoriti u tvojoj sobi, je l' ti to odgovara?

- Naravno! Biće divno!

Opet sam se osetila kao dete. Kao kad sam nestrpljivo sa svojim Mišom birala ploče, ukrašavala sobu...

Na dan rođendana rano pre podne došao je moj otac. Doneo mi je zlatan medaljon u obliku srca i jednostavno ali lepo lanče. Okačila sam ga oko vrata.

Na ručak su stigli tetka, teča i sestra. I oni su mi doneli nakit. Tetka je nosila paket. Veliki, divno upakovan, sa ogromnom mašnom. - Ovo ti je od majke - rekla je.

Kao dete sam cepala omot. Moje knjige! Moj Šekspir! Sva dela - blago! Skakala sam od sreće.

- Ne đipaj, ludo derište, ispod nas ima ljudi - opominjala me je majka a oči su joj sijale od radosti. I ona bi skočila da joj pola tela nije bilo oduzeto.

Sve je proteklo kako se samo zamisliti može. Braća Pajković pokušala su da uđu na žurku, to im je bio manir, ali sam ih odbila. - Nije žurka, rekla sam, ovo je privatna zabava. Moj rođendan, a vi niste pozvani.

Rada se smejala: - Odbila si Pajkoviće, to im se ne dešava prečesto.

                                                 ***

Prolazile su te godine, poslednje godine nekakve sigurnosti i mira i dođoše one devedesete, prazne i mračne, teške i mučne. Novca je sve manje, računi se gomilaju. Majka počinje da prodaje stvari iz kuće. Već je to jednom radila. Šalje me u ,,Pančevac" da dam oglas. Prodaja ne ide onako kako je očekivala.

- Ne ide – reče - Niko se ne javlja.

- Prodaj knjige - rekoh joj.

Nemo me je pogledala. Polako je rekla: - Misliš... tvoje knjige? Tvoje doživotne knjige?!

- Mislim na te. Jedino bi njih neko poželeo da kupi. Pitaću knjižare.

U knjižari kod Florijana, više joj se ne sećam imena kao ni vlasniku, taj dežmekast čovečuljak stavio je svoje naočari i kratkim debelim prstima prešao preko korica.

- Imate svih šest? - upitao je obliznuvši se da pokupi pljuvačku koja mu se skupljala u uglu usana. U tom trenutku bio mi je apsolutno odvratan. Želela sam da mu iščupam knjigu iz ruku i da urliknem kako neće dobiti nijednu, kako nisu za prodaju, kako su to moje, moje knjige, moj poklon od majke za punoletstvo, moje blago za ceo život... Umesto toga sam samo klimnula glavom i tiho rekla:

- Da. Svih šest. Sabrana dela.

- Zainteresovan sam - reče onako kako to trgovci čine - ali nažalost, mogu da ih prodam samo komisiono.

- Ne! Ne komisiono. Ne tako. Morate ih otkupiti sad. Odmah. Samo tako ih prodajem.

Pogledao me je skinuvši naočari. - U redu. Donesite ih.

Suma koju je ponudio bila je mizerna. Vredele su deset, možda i petnaest puta više. Možda još više. Suma je bila ponižavajuća.

Sutradan sam donela knjige. U kolicima za pijac. Izvadila sam najpre jednu, onu istu od juče, oklevajući, nadajući se potajno da će je vratiti, a on ju je, kao da sluti da bih mogla da se predomislim, zgrabio, pa se činilo da je sada postala talac. Nema smisla, više ništa nema smisla, pomislih predajući se i stavljajući na pult preostale.

Istog trenutka ih je stavio u izlog. Potom sam otišla kod majke na kafu. Zapravo ne na kafu, pile smo nekakvu ofarbanu vodu. Neki loš kakao bez mleka. Ona se zaplakala. Znala sam kakve joj se misli vrzmaju po glavi, znala sam kako krivi sebe što nije u stanju da opstane, znala sam da će je na trenutak preplaviti depresija zbog bolesti koja ju je presekla u sred života.

- Mama - rekoh što pažljivije sam mogla - Nemoj o tome da razmišljaš - Učinile smo ono što se moralo učiniti. Ovo će da prođe. A kad prođe, kupiću ih ponovo. Obe smo znale da neću.

                                              ***

Kada sam, nakon njene smrti raspremala stan, u kutiji za nakit koju nikada nisam odnela iz njene kuće, pronašla sam zlatni medaljon koji sam dobila od oca za osamnaesti rođendan. I koji nikada više nisam nosila. Moj tata ne može da stane u taj medaljon. Nikada nije mogao.

Pa, ako bi neko želeo da se menjamo?

Dajem zlato za Šekspira.