Autor: Svetlana Fucić
Hej, ćale...
Danas je dan za plakanje. Svakoga dana prolazim ulicom koja je paralelna sa tvojom tj sa ulicom u kojoj si živeo. Nekada, u nekom drugom životu... Ne znaš, ali preselila sam se pre tri godine, i sada bismo bili takoreći komšije - od pomenute ulice do mene ima samo tri autobuske stanice. Mada, postoji i prečica koju bi ti koristio, sigurna sam, kada bi u predvečerja dolazio na pivo, kafu i partiju smeha. Kako smo samo umeli da se smejemo! Znaš, zanimljivo je i to da si ti, od pre šesnaest godina, sad ipak u mom komšiluku -dve ulice odavde nalazi se ono što zovu tvojom večnom kućom. U Beogradu je decembar presvučen u proleće, te sam pre neki dan rešila da prošetam do te tvoje kuće, iako nikada nisam videla smisla u posećivanju tog cirkuzantskog naselja. I, mogu ti reći, tvoj pravi komšiluk ima od života umornu rodbinu... Polomljene klupe, srušeni krovovi, trulo lišće, papira, tanjira plastičnih i plastičnog cveća, brate mili, posvuda. Opšti utisak je da je rodbinu odavno ugušio pritisak na svakodnevlje, onaj zvani ’’pomoću kog trika preživeti’’, te nemaju kada da obilaze taj ogromni cirkuzantski prostor; dolazak iziskuje vreme, dodatnu gužvu u gradskom prevozu, trošak na kapiji... Ljudi, naprosto, odlažu posetu, jer, realno, mnogo je razloga za to. Stojim tamo i gledam, bogtemazo, koliko vas je... Gužva neviđena. Retko čija okućnica da je uredna. Ako, kojim slučajem to jeste, sklad joj narušava komšijski zid koji nahereno stoji u njenom vazdušnom prostoru. I tako, više sam buljila okolo no u to što tvojom kućom zovu. Na kraju, zaključih da nemam pojma što sam, uopšte, dolazila - ti svakako nisi kod kuće. Vidim, bila je moja ćerka, nedavno. Kapiram to po poštanskom sandučetu, onom gde ti ostavljamo trake svetlosti umesto slova. Znam njen rukopis, i znam da te jedina ona uporno obilazi tu, iako i ona zna da nisi kod kuće. Nedostaješ joj, i šta će, pokušava da ubije to nedostajanje nekako. Odavno sam prestala da joj objašnjavam zašto nikada nisi tu - od kako smo te, pre šesnaest godina, upravo tu ostavili. Postoji jedno mnogo bolje mesto gde boraviš, no, ona je mlada, i verujem da misli da srce i sećanje nisu dovoljno prostorni za takvu gromadu od čoveka, kakav si bio, plus za našu ljubav. Možda strahuje da ti je tesno tu; nisam joj rekla da je nedavno njen šestogodišnji sin, gledajući u tvoju sliku, ponovo pitao da li si ti moj tata i mamin deda. Rekoh mu da jesi, na šta mi je odgovorio: Baš mi je žao što nije tu da se igramo... Da, mališa, i meni, pomislila sam. Vidiš, tvoja je kuća sigurna, čista, i mnogo prostora imaš za ljubav.
A zašto je danas dan za plakanje? Ne znam. Niti je godišnjica od kako smo te ostavili tamo, niti je dan kada bih te zvala i rekla: Matori, ala si mator, srećan ti tridesetreći... Tek, spopao me je plač u ulici koja je paralelna sa tvojom, onom u kojoj si se rodio, igrao, zamomčio se, oženio, meni se radovao... I, jebiga matori, još cmizdrim.
