Autor: Gordana Babić
,,Damananda, kada si poželela da postaneš bikuni?”
,,Hm… Pa čini mi se da sam oduvek to želela. Mada, nije bilo ni lako, jer još uvek nas bikui ne priznaju. Muška sujeta. Ali mi žene smo im doskočile… Ipak, nije uvek baš tako. Recimo moja majka je jedno vreme kao devojka bila mači. Bila je hrabra žena, ponosna, vredna, ali nije izdržala takav život…”
,,Ovo je za mene novost. Mislila sam da darmičke religije nisu mizogine.”
,,U biti nisu. Znaš, budizam, ovaj izvorni, je pre svega učenje o evoluciji ljudske svesti, individualan je i meditativan. Ne zasniva se na teokratiji i dogmama. Ali muškarci su od tog predivnog učenja napravili religiju, instituciju. Da bi vladali, da bi sve držali pod kontrolom.”
,,Tu si u pravu. Ali vidiš, žene su to prihvatile, zar ne?”
,,Tako je, ali to se ipak menja, iz dana u dan. ”
Posmatram sa strane Damanandu. Ima divan profil, netipičan za ženu njene rase. Nosi togu boje zrelog manga, glava i obrve su joj obrijani, no uprkos tome vidi se da je bila, i da je još uvek prava lepotica. Ima oko četrdeset i pet godina. Udala se veoma mlada. Kada joj je suprug umro, a sinovi stali na svoje noge, napustila je posao profesorke engleskog u srednjoj školi, i postala bikuni.
,,Taj dan neću nikad zaboraviti. Prošle smo kroz težak test. Inače, svašta nas pitaju, između ostalog i kog smo pola. Takva su pravila… Mesec dana nakon toga, bila sam u hramu u Rajongu. Kada sam jednog ranog jutra sakupljala hranu za hram, žene sa pijace su prvo nas bikune poslužile, pa tek onda naše muške kolege. To je za nekoga možda mali gest, ali za mene je veliki. Razumeš?”
,,Da, da, razumem… Mogu misliti kako je to lep osećaj bio. A kako su tvoji sinovi prihvatili sve to?”
,,Imala sam njihovu podršku. Mislim da su ponosni na mene... Ali moj mlađi sin priznaje da mu teško pada što ne može da me zagrli kada se vidimo. On je veliki emotivac. Uvek je bio moj mezimac, moja beba… Ali meni kao bikuni ne priliči da dodirujem muškarce, pa makar to bio i sin. To je jednostavno tako…Volela bih da jednog dana imam puno unučića, da se sa njima igram, šalim, da se kikoćemo i jurimo, ali takvo ponašanje mi ne priliči.”
Osećam neku tihu setu u njenom glasu. ,,Ali, ovo je sada tvoj život, zar ne? “
,,O da, svakako. Uopšte ne dovodim u pitanje svoj izbor, draga moja.“
,,Vidiš, nisam te to pitala, ali, da li ipak postoji nešto što ti baš nedostaje, Damananda?”
,,Hm, pa priznajem da mi ponekad nedostaje popodnevni čaj uz kolač. To je taj neki mali ritual koji sam redovno upražnjavala…Da, da… Ipak, bez svega se može. I ni za šta se ne treba vezivati, ni za šta i ni za koga.”
,,Ovo si lepo rekla, to o vezivanju.”
,,U tome je suština. Vezivanja su u konačnici izvor patnje. Nismo uvek toga svesni, šta više ne razmišljamo o tome, ali tako je.”
,,Pretpostavljam i kada se vežemo za osobu koju volimo?”
,,Da! Razmisli, pa ćeš videti da je tako, uglavnom. ”
Zavolela sam Damanandu. Sviđaju mi se njena iskrenost, blagost, način na koji posmatra svet oko sebe. Imam utisak da se savršeno razumemo. Prijaju mi naša druženja i razgovori. U dvorištu hrama je lepo i mirno. I ostale bikune su drage, svaka je na svoj način zanimlljiva. Najstarija od njih mi je, prvi put kada me je videla, rekla da sam rođena da bih lutala svetom, ali da još nisam svesna svoj misije u ovom životu. Nije htela ništa više o tome da mi kaže. Damananda mi je rekla da se ne opterećujem tim, i da ću saznati ono što je potrebno da znam, kada za to dođe vreme, pod uslovom da to želim.
,,Ali Damanada, da li je uvek baš tako? Nemoj se ljutiti, ali to je fraza.”
,,Ne, veruj mi da nije…”
,,Na neka pitanja nikada ne dobijemo odgovor, koliko god ga tražili. ”
,,Niko te ne može držati za ruku i govoriti šta i kako, ne postoje gotova rešenja. Do istine sama moraš doći. I to važi za sve nas.”
Rastajem se od Damanande uz obećanje da ću je opet uskoro posetiti. Toliko toga bih volela da je pitam, da zaronim u taj njen svet.
,,Znaš gde me možes naći, ovde sam, nikuda ne idem” - smeši se Damananda i sklapa dlanove u znak pozdrava.
Prolazili su meseci. Jednog dana sam odlučila da opet posetim Damanandu. Mnogo sam se radovala tom susretu. No, nisam je zatekla. Bikune su mi rekle da nije više sa njima i da se neće vraćati. Molila sam da mi kažu gde je i šta se desilo? Da li je sve u redu sa njom? Da li je otišla u drugi grad? Da li se vratila svom domu? Molila sam da mi otkriju njenu adresu ako znaju, a verujem da znaju. Ali bikune su bile neumoljive. Najstarija bikuni mi je stavila ruku na rame, i uz blagi osmeh rekla:
,,Sve je u redu sa njom, živa je i zdrava. Ali to je sve. Ne možemo ti reći ništa više, shvati to. Zato, ne insistiraj. Uvek si ovde dobro došla, ali zaboravi na Damanandu.”
,,Da je zaboravim? Ali zašto? ”
Izlazim u dvorište, još uvek ne verujući da Damananda nije ovde. Napolju jara u vazduhu. Ni daška vetra. Ispod jednog drveta je posuda sa vodom u kojoj plutaju cvetovi lotosa sa upaljenim svećicama, što se inače može videti u dvorištima pagoda. Pored posudice, venćići od sušenog cveća, pregršt voća, i mala statua Ganeša kako svira flautu. Mahinalno sedam na stolicu pored drveta. No, baš u tom trenutku se začuo kratak, prodoran, podrugljiv ženski smeh, a svećice su se naglo ugasile. Šta se ovo dešava? Da li se to možda Damananda šegači sa mnom? Da li se bikune šegače?
,,Damanandaaa!” – uzviknula sam po inerciji.
Ali naokolo je vladala mrtva tišina. Nikoga nije bilo. Dan je i dalje bio vreo, bez daška vetra.
Kroz glavu mi je prostrujalo pitanje – šta bi na sve ovo rekla Damananda? Hm, ko to zna. A možda bi rekla da je vreme da krenem i da ništa nije slučajno. Da, možda je tako najbolje.
Ustajem i polako napuštam dvorište hrama.
Damananda je ušla u moj život iznenada, i isto tako iznenada je izašla iz njega. Nikada je više nisam videla.
