Autor: Snežana Mirić
Ne volim da ti dođem u taj tvoj stan. Tu gde briskaš prašinu dva puta dnevno i glačaš vitrinu, a ja bih da zavučem ruku i izvadim neku knjigu da prelistam.
A skoro da mi presedne i ona čaša vode koju ti s vrata zatražim jer isplazim jezik dok se popnem na peti, jer napravi venac na tom tvom staklenom stočiću ako sam slučajno zaboravila da je vratim na podmetač. A ja to prilično često zaboravljam. Onda dok ti odeš u kuhinju da zakuvaš kafu, ja vadim papirnu maramicu i mahnito brišem tu fleku od vode. A potom, dok ispijam kafu, svaki put kad spustim šoljicu ugledam kroz stočić neke male svećnjake, drvenu kutijicu i još po koju dranguliju koja ti stoji na donjoj polici. Pa mi se čini kao da će mi šoljica propasti i kako ću ti tom prilikom uništiti tepih. I svaki put kad se nagnem da je dohvatim ugledam svoj odraz kako prati moje pokrete rukom i moje gutljaje. Kao da nas je dve u gostima.
Otvori vitrinu slobodno, kažeš mi, uzmi knjigu koju hoćeš. Ali ja neću. Ne zato što mi se neće knjiga, već zato što ponekad osetim da su mi se neke koordinate pobrkale, te da nisam nigde. Kao da ne postojim.
Pa se plašim da ne izgubim vlastiti odraz u tvojoj staklenoj vitrini, a da ostanu samo moji otisci prstiju. Baš bi to bilo bez veze. Mene da nema, a tragovi da ostanu.
Bolje ti dođi kod mene.
Jer, ako me i nema, to se neće primetiti.
