Autor: Aleksandra Saša Kivela
Ima tome više od dvadeset godina kako mi je prijateljica mojih roditelja održala kratko predavanje o životno važnim stvarima. To je zapravo, bila samo jedna kratka lekcija koja je glasila ovako: Treba da se udaš, bolje je biti raspuštenica, nego baba-devojka.
Bila sam u najmanju ruku zatečena tom rečenicom, jer sam verovala da je ta žena, velika umetnica, emancipovana, širokih vidika i shvatanja, pa sam propustila priliku da je priupitam da mi tu "mudrost" pojasni. Setim se ja s vremena na vreme tog saveta, a posebno od kako sam raspuštena, i nikako da shvatim zašto je bolje biti raspuštena no baba-devojka.
Jer, ovaj otuđeni svet koji gleda samo svoja posla, ima poprilično vremena da gleda i tuđa posla, a onda sledi:
- Ako je žena baba-devojka, štoćereći da se nikad nije udavala, ima nekoliko varijanti zašto je to tako- vidi kakva je, niko je nije 'teo, nije ni čudo da je ostala sama i još - mnogo je birala, a ni otirač nije našla. I to bi uglavnom bilo to. Što, mislim se ja i nije ništa strašno, naprotiv, može i da bude vrlo korisno za ubuduće - jer vidi kakva je - odbija naredne smarače, a mnogo je birala tek odbija, da ne analiziram. E sad, ukoliko je žena rodila, a nije se udala, ne znam da li spada u baba-devojke ili ne, samo znam da je takva žena užas božji i kao takva nije vredna ni spomena, iako se njome ispiraju usta posebno ako (nedajtiboženikome!) neki vaš rođak, brat, sin poželi da bude u vezi sa takvom jednom karakondžulom.
- Ako je žena raspuštenica, štoćereći da se jelte razvela, varijante su skoro pa beskrajne - od kučke koja je rasturila porodicu i deci oduzela oca do kurvetina - nepresušan je izvor pljuvanja, ogovaranja i lepljenja etiketa.
Nema tog porodičnog okupljanja bivše familije na kojoj godinama nakon razvoda nije predmet ispiranja usta. A ni rođena familija nije ništa bolja.
I sad se ja nešto mislim, da bi za svaku poštenu ženu najbolje bilo da bude udovica. Lepo, ožali čoveka, poželjno bi bilo da nosi crninu bar šes' meseci, naravno, nije ni ona pošteđena ogovaranja, jer zaboga ko zna šta mu je radila kad je nesrećnik umro, no ipak sramota je baš na sav glas pljuvati udov’cu, pa se to nekako radi ispotiha. E, tamo negde već kad se daje četres' dana pokojniku, nađe se neka duševna prija da uteši rečima kako na ovom svetu postoji neki muškarac koji će da je voli i prihvati čak i njenu decu da brine o njima, a ondak se tu svrte i ostale prije, rodbina, kumovi, da iznalaze potencijalne partnere, i bo’me na šestomesečnom pomenu se pojave neki novi polupoznati i nepoznati tipovi, u nadi da će utešiti nesrećnu udovu. O godišnjem pomenu da i ne govorimo, društveni život može da počne punom parom, ponuda za seks ne manjka, jer zaboga, život ide dalje, mora udovica da se pobrine da joj se osmeh vrati na lice.
Jebga, pun je naš svet raznih korisnih saveta, samo što ja nikako da shvatim šta je tu tačno korisno i kome? A ako ste mislili da su žene u srećnim brakovima i vezama pošteđene ogovaranja, da vam kažem da ste se i tu zajebali. Samo, one danas nisu tema.
