Istanbul. Nekada, zvao se Carigrad. Još ranije-Konstantinopolj. Opevan u vizantijskoj crkvenoj pesmi kao Grad Gospoda, Očna jabučica sveta. Carska imena za carski grad... Prva i najveća, najblistavija hrišćanska metropola na svetu. Konstantinopolj.
Konstantinopolj već odavno ne postoji, kao ni Carigrad. Postoji Istanbul, i zapis da ono što ti je povereno, a ne umeš da sačuvaš, Gospod ti uzme, i preda drugome. To jeste pravedno, i jeste opomena-da zanavek pamtiš šta si imao i izgubio. Poput neprekidnog podsećanja i prisećanja, ukoliko još umeš da pamtiš, ukoliko te mahnitost modernizma nije primorala na zaboravnost.
Vizantiju i Konstantinopolj, ta Božja čudesa na zemlji, biser i zenicu Srednjeg veka, svi su - i hrišćani i islamisti - trgali, vukli, uništavali, pokušavajući da za sebe otmu bar odsjaj njihovog sjaja. A mi, mi smo zanavek izgubili mogućnost da tu relikviju svojom zovemo. Kao što smo izgubili sušastvenost umetnina zbitih na jedno tle. I nije Konstatinopolj pao zbog pohlepe, želje za vladavinom ili, pak, različite vere. Ne, pao je zbog vizionarstva jednog čoveka. Duh hrišćanstva nadvladao je duh vizionarstva. Odtada, Istanbul stoji na Bosforu, krvlju napojen, izdajom potpisan, kao opomena. Vekovima unazad, Turci ga dobro čuvaju. Pa ipak, ono što se danas, u ovom vremenu brzine i nepoštovanja vrednosti, čini još važnijim, danas kada se na svest o istorijskom trajanju gleda kao na prašinu prošlosti ili kao na gotovo primitivno osećanje-jeste pitanje da li smo mi, istočni hrišćani, posve zaboravili Očnu jabučicu, našu Očnu jabučicu kroz koju smo gledali u Gospoda? I možemo li odistinski znati i poznavati sebe, imati svest o sopstvenom biću bez te vertikale koja nas povezuje i neraskidivo spaja sa Vizantijom? Možemo li reći da smo celi ako barem jednom ne pokucamo na dveri Konstantinopolja, kleknuvši na tle pred zidinama ispred kojih je Veliki Osvajač klečao posipajući glavu prašinom? Ako se ponizno ne spustimo na kolena u nemom poštovanju svojih korena, pred istim zidinama koje su krstaši besomučno opsedali i harali, a Turci stavili tačku vizijom jednog čoveka – možemo li reći da znamo ko smo, da bi svom pokoljenju dali tu istu spoznaju?
Istanbul još uvek bubri, pulsira na Bosforu. Otkucava njegovo prastaro srce, uznemireno nekim novim damarima. Diše i dahom svojim dodiruje, kao pažljivi ljubavnik, jednom rukom Evropu, drugom Aziju. Svaki njegov kamen, svaka zidina, kupola, svaki tunel veličanstvenog vodovoda, čak i svaki talas Mramornog mora ispušta dah istorije, seje sećanje kao zalog onima koji umeju da pamte. Onim drugima, kojima je pamćenje kratko ili uskraćeno, ostaje da se dive lepoti Aja Sofije, kao još jednoj velelepnoj građevini, ne mareći za činjenicu da je to nekada bila Sveta Sofija, posvećena Božijoj mudrosti, najveća i najlepša hrišćanska bogomolja do 1453. godine. Sveta Sofija, vekovima potom džamija. Danas, samo kulturni spomenik-Turci, kao ozbiljan i ni malo glup narod, odavno su dokučili da njen značaj prevazilazi i nadilazi religije kojima svet pripada.
Danas je Istanbul sav satkan od suprotnosti, od kontrasta. Valjda, zbog svoje istorije, i nije moglo biti drugačije. Grad koji živi u haotičnom redu, reklo bi se - po samo njemu znanim zakonitostima i pravilima, ostavljajući u čudu gotovo svakog nesviklog na lepotu i njome opčinjenog putnika.
Istanbul. Nekada, beše to Carigrad. Još ranije-Konstantinopolj. Opevan u vizantijskoj pesmi kao Očna jabučica sveta. Veličanstven. Dat pa oduzet. Nesačuvan.
Autor: Svetlana Fucić
