VREME PLAKANJA I VREME POSLE (deo treći)
Autor: Biljana Petrović
Na svadbeno putovanje Saša i ja se zaputismo u Grčku. I, kažite vi meni, kolika je verovatnoća da na pola Halkidikija, iznad jedne tirkizno-blještave plaže na koju se silazi liftom, vidim parkiran Radetov i Marijanin džip? I vičem Saši: „Stani, stani, ovo su garantovano oni!“ I jesu – Rade, Marijana, Darko, Radetov sin iz prvog braka i Ninočka, moje kumče. Iskreno oduševljenje, ono koje je do tada uporno izostajalo kad su naši odnosi bili u pitanju. Grljenje, ljubljene, ručak, informacije, vode nas u Pefkohori i nalaze smeštaj. Opušteno, široko, galantno, moram priznati što do tada nisam zapažala. Provodimo se danju, svakog dana na drugoj plaži, izlazimo uveče i sa širim drustvom i uživamo. Posmatram ih sada drugim očima.
Prvo i ja sam udata, shvatila sam kakva je to povezanost i smisao u stilu zajedno smo jači. Vidim da Rade, mada je stariji jedno 10-tak godina, a Saša i ja smo vršnjaci, štedi Marijanu kao da ona treba da se pričuva, jer će uskoro godine da je stignu. On vozi, ide u nabavku i obožava da roni i lovi harpunom, odakle nam nagurane u kupaćim gaćama(!) donese neke male sabljarke koje nam kasnije pripremi kao večeru tek da vidimo kakav je domaćin. On i Saša zajedno prave roštilj u dvorištu, Marijana i ja samo negujemo nas preplanuli ten, pirlitamo se i pravimo salatu sa maslinama, fetom i tzatzikijem.
Darko, Radetov sin, je doduše, malo čudan. Izgledom džindžer, riđ, sa svetlo-plavim očima, svetle kože koja ne crni, nego crveni na suncu, a ponašanjem kratkotalasan. Interesovanje i rečnik od 500 karaktera maksimum. Ali, njemu dovojno da krati ocvale gospođe germanske provinijencije u svakom zgodnom džbunu i danju i noću. Rade ponosan, Marijanu baš briga, osim jedne smešne epizode kada je na jednoj divljoj plaži krenula u takav prirodni toalet, jer Grci tada, a ni sada , bogami nisu još otkrili civilizacijski značaj mokrog čvora na plaži. Marijana stupa u WC bez kucanja, a u njemu Darko i obligatna Nemica stupili u akciju već uveliko.
Zato mi je Ninče, zlato moje, mlado, radosno, neumorno čeljade, nimalo naporna, ne znam kako izdržavala da je sa ležaljki, izvaljeni k’o morževi stalno šaljemo na nove radne zadatke. „Ninče, ’ajde skokni po pivce, kikiriki, sladoled , ’oćeš?“
A da, pomenuh ratne godine, pa nas ni to nije mimoišlo, bez obzira što smo vreme zaista koristili za odmaranje do daske. Kuma i ja se nađosmo na suprotnim stranama u brojnim diskusijama. Moram priznati da je tadašnja situacija govorila u prilog njenog prozapadnog stava , ali ja sam držala, čvrsto verujući, svoj istočni rodoslov. I prijatno iznenađujuće, iz tih debata smo izlazile lično netaknute, nepovređene, što nije bio čest slučaj ni među učenijim glavama u to vreme. Pukoše tada zbog politike mnoga prijateljstva, kumstva, poslovne veze...
Nas dve nas ipak sačuvasmo.
Nasamo sa Sašom komentarišem kako se uvek najbolje desi kada se najmanje nadaš.
Mislila sam da mi je kuma zabrazdila iz jedne mladalačke greške u drugu još krupniju, pritom vukući i ćerku sa sobom. Znala sam da je Rade seljak iz Ripnja i ta je predrasuda uticala na mene. Mislila sam da je Marijana, svojim izgledom i ponašanjem svetska riba, pa sam i o tome bila pristrasna. Delovali su mi kao nespojiva kombinacija, ali stvarnost me je demantovala na najbolji način. I učinila da shvatim da ne treba da sudim, već da razumem.
I razumela sam da sam na pragu četvrte decenije, u ovom trenutku i na ovom mestu na apsolutnom dobitku što se tice mog dosadašnjeg životnog skora.
Srećno i toplo obuhvaćena novopečenim bračnim stanjem, dopunjeno meni bitnim prisustvom osobe iz najranijeg detinjstva, imala sam utisak kao da sam na duplom medenom mesecu.
Sačuvala sam taj osećaj samo za sebe, kao polaznu tačku za buduće događaje za koje sam bila spremna sa onom neponovljivom voljom i energijom koju imaš jednom u životu. Onda kada misliš da je svet pod tvojim nogama i da je dovoljno da graciozno koračaš ka srećnom ispunjenju želja i planova.
Tako je došao i srećan kraj našeg kratkog letovanja.
Popakovasmo se, oni u svoj džip sa sve klub-garniturom, Saša i ja u našu Škodu Favorit i krenusmo pravac Beograd.
U želji da još malo produžimo već potrošeno vreme kratko smo se zadržali u Solunu.
Pored mora, žmirkajući na zalazećem suncu, ispili smo oproštajno pićence pre konačnog povratka u stvarnost.
Ona je trenutno haotična,surova, ratna, neizvesna, opasna...
A mi smo spremni da se suočimo sa njom.
