VOŽDOVAČKA EKSKURZIJA (deo drugi)
Autor: Biljana Petrović
Voždovac je sada neki stari, novi, zbrčkani, nabudženi, neuravnoteženi, bućkuriš, koji više nema nikakve veze sa onim sto je nekada bio, a što smo mu mi našim mladim, iskrenim dušama nesebično darivali, darujući sve to i jedni drugima.
Voždovac je prestao da bude kakav je nekada bio, pristojan domaćinski kraj sa dušom, gde smo svi znali ko je ko i ko je kakav i prihvatali se takvi kakvi jesmo, a postao nije ništa drugo do još jedna izgubljena duša u vremenu i prostoru, u kome se danas traže neki novi klinci.
Nema tu više ničeg i nikog (ne mislim, naravno, na divne pojedince koji su tu ostali da žive i rade) i posle svega ovoga osećam kao da ne uspevam da pronađem trag da je i mene tu nekada bilo.
A samo sam htela još jednom da vidim u dvorištu kuće u kojoj je živela porodica Balabanov - Nesvetajlov, lastiš zakačen između kapije i baba Rajnine teške stolice od kuvane bukovine (da se ne bi pomerala od mog cimanja prilikom skakanja) i devojčicu u platnenim patikama kako igra sve moguće ema-ese-sa i staro po novom i novo po starom ili kako su se već zvale sve te igre koje već odavno ne postoje.
A htela sam samo bar na trenutak da vidim mog Mihaila kako za to vreme iz creva sa baštenske česme pere svoju belu Ladu, koju nikad nije mogao da očisti od golubjih dekorativnih izlučevina, koje su oni ispuštali čučeći na granama oraha koji se nadvijao nad našim dvorištem.
Htela sam samo još jednom da vidim moju Tanju kako izviruje iz verande i saopštava nam da je ručak na stolu, a ona je vrlo ljuta, jer nas poziva već treći put dok se prigotovljeno jelo hladi.
Tu su i Sivko ili Cuki koji svojim umiljatim MIJAU oglašavaju svoje prisustvo i svoju nepatvorenu zainteresovanost za obrok, ako ga već niko drugi neće.
Hocu da zapamtim sve te slike baš na ovom mestu, ponesem ih sa sobom i čuvam da me podsećaju da nisam odustala od same sebe.
Glas razuma mi se oglasio u glavi mišlju da treba da se uklonimo odatle da ne bismo nekom čak postale sumnjive. Odlazimo okrenutih leđa, ništa ne govorim, a misli me stižu.
Mama, Tata, gde ste? Da li znate da smo upravo bili zajedno, porodično?
Jer sada osećam; ostavši bez vas ostala sam bez svojih korena. Stari je isčupan i palaca kao rasparčani dronjak, a novi je iznikao i jos uvek traži da li ima za šta, koga ili gde da se veže. Osećam to po stalnoj nestabilnosti, da ne kažem neuravnoteženosti svoje ličnosti, uprkos solidnim godinama života koje sam dosegla. Osećam se kao lokvanj, Biljka (jedan od mojih nadimaka) koja pluta onako kako drugi talasaju baruštinu u kojoj se našla i koju prljava voda nosi, dok je ne ukalja sasvim i ostavi je da istrune u sopstvenoj z(a)gađenosti.
Odjednom mi se javlja svest ili savest, koju do sada nisam imala, o tome koliki su emotivni značaj za mene imali moji roditelji.
Preplavljuje me misao koliko sam volela svoju Tanju, koliko je sada volim jos mnogo više, od kada je nema, a kako joj to nikad, koliko mogu da se setim, nisam rekla. U stvari, sada to uviđam, ćerke majkama, a možda ni sinovi očevima, vrlo retko, takoreći nikako, ne govore lepe stvari. Kao da ih je stid. To čuvamo za period posle njihove smrti. Pa onda drugima pričamo najlepše o njima, a šta se to njih uopšte tiče? Slušaju te kurtoazno, klimaju glavama, potvrđuju bezrezervno sve što si rekla i ekspresno prelaze na drugu temu koja je što dijametralnije suprotna od ove. A mnogi od ovih slušalaca nisu ni poznavali ljude o kojima im pričaš, pa mi se čini da tako u bescenje rasipaš nesto najsvetlije i najsvetije što čovek može da nosi u sebi.
A onda, mislim, i te umrle duše negde borave. Mora da iz neke druge dimenzije vide bar nešto od toga šta nam se dešava, šta mislimo i osećamo.
Nisu mi ove misli iskrsle kao posledica mog doživljenja susreta sa kućom mog rođenja.
Želela sam, već praveći današnji plan obilaska, da Ivana i ja posetimo voždovačku crkvu u kojoj ja (sramota živa!) nisam bila, a najviše zbog toga što je njenu unutrašnjost oslikao Milić Od Mačve u stilu koji potpuno odudara od klasičnih plavo, oker, zlatastih boja. Prikazani tako, uvek na isti nacin, meni svi sveci sliče jedni na druge, pa jedino razlikujem Sv Georgija, jer on ubiva aždahu (da ne kažemo, po narodski, taštu). Bože, oprosti, ovaj vic nisam ja izmislila, samo ga prepričavam, ne mogu da odolim. I da, Bogorodicu ne mogu da promašim, kao ni malog Isusa, sa odraslim već imam problem. Ali mi se čini i da uglavno uspesno identifikujem Sv Nikolu, zato što je on jedini starac sa sedom bradom? Ako i u ovome grešim, Bože, oprosti mi ponovo, sigurno više i ne znam šta radim.
I, tako, mislim, posle prvog dela izleta, trebalo bi da odemo u crkvu, ne može da škodi, a pomoći može uvek.
Crkva otvorena, porta lepo uređena, nema mnogo ljudi, fino, možda će biti tu neko od sveštenika ili crkvenjaka, pa da popričamo malo o koječemu. A u crkvi samo žena koja prodaje sveće; kupujemo da zapalimo za žive i za mrtve. Pristupismo u naos. Tu je, osim nas, još jedna mlada majka sa bebom u kolicima. Totalno je mračno. Sada je 3 sata, a kao da je bar 8 uveče. Sa kupola se spuštaju lepi, kristalni lusteri sa mnogo rasvetnih tela koji mora da veličanstveno osvetljavaju unutrašnjost, prelamajuci te neobične boje; zaista ima bordo crvene i neke tamne da li braon, sive, teget? Ja imam kod kuće kopiju grafike Milića od Mačve i čini mi se, po njoj, da on voli malo dramatičnije boje. Inače, grafika je isto religiozne tematike i zove se Atoski Vrtovi.
Vraćam se do žene što prodaje sveće, da je pitam da li može da nam samo na kratko uključi rasvetu da bismo mogli da uživamo u prizoru koji do sada nismo imali prilike da vidimo. Objašnjavam da sam ja rođena i živela na Voždovcu 30 godina i da sam sada došla sa ćerkom da obiđemo bitna mesta moje mladosti i da bi nam to mnogo značilo.
I znate šta kaže? Paa, ne može... Prekidač za svetlo se nalazi u oltaru, a trenutno nema nikoga od muških koji bi mogli da uđu i uključe ga.
Crkvo Svetih Cara Konstantina i Jelene, ne znam za ženu koja je zaposlena da prodaje sveće, ne znam ni za moju ćerku, koja malo-malo pa kucka po svom mobilnom, ali meni je baš bilo i žao i krivo i tužno...
A onda sam rešila da mislim da dušama naših dragih koji više nisu sa nama nisu potrebni građevinski objekti da bismo bili blizu njih i kako ćemo jednom opet biti zajedno. Duh koji je obeležio i oblikovao mene kao ličnost, pa onda ja rodila, podigla i vaspitala svoju ćerku kao ličnost, on postoji kao slobodan duh svuda oko nas, menja oblik i energiju, ali nas ne napušta čak ni u mraku neosvetljene crkve u kojoj „nema nikog od muških da upali svetlo“.
Upalićemo to svetlo u nama samima i videćemo jasno i spolja i iznutra.
Nastaviće se...
