Kad se suživot ovde ugasio
Gost autor: Milica Janković
Sinoć mi je u autobusu jedna devojka pričala o tome da ljudi namerno kvare zvučne semafore zato što im smetaju dok piju kafu u kafiću ili na terasi i ako žive blizu njih tokom noći. Celu priču je, zapravo, pokrenuo ugašeni govor na automatu koji postoji i radi, ali ga vozač gasi zato što putnike iritira, a vala i njemu to brbljanje smeta. Ja prosto ne mogu da shvatim ljude koji se ni na trenutak ne stave u tuđe cipele i naprave bar dva koraka, pa malo razmisle...
Helou! Taj semafor je nekome bezbednost i s pravom može da se oseća nesigurnim kad ne pišti, a ti si ga pokvario i tad možeš da zaspiš.
Taj automat je nekome sigurnost: „Ne znam kol'ko tačno ima krivina i stanica, a ni da l će na svakoj da stane, ali znam da je tu automat i da bi trebalo da radi jer zato, valjda, postoji“, i postoji mogućnost da taj neko kad promaši stanicu posle ne zna da se vrati zato što, gle čuda, ne poznaje teren i ne vidi.
Potpuno razumem hipersenzitivnost na zvuk zato što je i sama imam. Koliko mi pomaže – toliko mi i odmaže. Znam šta znači kad ne možeš da zaspiš zbog toga što ti smetaju kojekakvi zvuci. Smetaju i meni petlovi koje komšija Milić ima. Taman zaspim lepo oko dva, a oni harlauču od tri – do devet. I šta sad? Da ih otrujem ili da ih stavim u lonac? Da otrujem komšiju ili i njega da turim s petlovima u lonac? Ma, daj... Užas! Isto je i sa psima jednog drugog komšije. To, bre, skače i arlauče na svaki šum gore od mene. Je l i njih da otrujem? Fuj. Moja majka hrče... Je l i nju da otrujem ili samo da je budim kad god je čujem? Kola hitne pomoći nekad projure s upaljenim sirenama. Ma, sram ga bilo... Sad je naš'o taj komšija da mi se tu šlogirava u čet'ri ujutru. Mog'o je, džukac, jutro da sačeka, pa da skuvam kafu i da se bar malo razbudim pre no što mi mozak zabruji. Te pse i petlove neko voli, i brine se o njima. Moja majka radi svakog radnog dana osam ili više sati. Psi čuvaju kuću pošto komšije nisu baš uvek tu. Petlovi Milićevim kokoškama „pomažu“ Moja majka zarađuje.
Zvučni semafor mi omogućava da bezbedno pređem ulicu. Govorni automat u GSP-u me oslobađa brojenja krivina i stanica, a to nije mala stvar kad ne poznajem kraj ili kad sam umorna. Komšija ne može da bira kad će da se šlogira, niti ja mogu da biram kad će mi biti potreban zvučni semafor, a kad ne. A ne možete ni VI, ko god bili svojim postupcima svesno ili nesvesno da ugrožavate, diskriminišete i na neki način sabotirate živote drugih ljudi ili životinja. Možete samo malo da stavite prst na čelo i da razmislite zašto su okolnosti baš takve – kakve su. Možete, takođe, čepiće za uši da kupite, da zatvorite prozor ili da pokušate da prihvatite zvuke koji vas iritiraju zato što su tu s razlogom, i deo su vaše okoline koju nikako niste dužni, niti osposobljeni da menjate bezobzirnošću. Ovo je, stvarno, nešto mnogo jače od samog saosećanja, sažaljenja ili nečeg trećeg što obično ljude sprečava da kvare i gase zato što, eto, njima smeta. Ovo je potpuna nekultura i jedan opšteprisutni bezobrazluk praćen jakom, i očiglednom sebičnošću, samoživošću...
Ja se trudim da vas ne guram iako vi mene gurate na vratima autobusa. Izbegavam da vas dižem sa sedišta u tom istom autobusu. Ne ubacujem se na početak reda zato što znam da će čovek u pošti to da mi dozvoli ili u apoteci iz istog razloga. U većini slučajeva ignorišem vaša dobacivanja kojima pokušavate da me omalovažavate i predstavite sebi ili svojoj ekipi kao jadnicu dok koračam ulicama ove vukojebine. Trudim se da ljubazno odgovorim na svako pitanje koje mi lepo i direktno postavite koliko god bilo suviše lično iako se ne poznajemo. Ne udaram vas namerno motkom zato što mi, eto, smetate i nervirate me, pa bi bilo lepo i da vi ne gasite automate, i ne žalite se vozačima da vam smetaju u busu gde se, zapravo, od razgovora i lošeg auspuha ili radija ni ne čuju toliko glasno. Ne krivim vas, vaše muževe, kćeri i sinove koji su položili/le vozački kad mi ne stanu na pešačkom na kojem nema semafora zato što ne znaju šta znači podići beli štap malo u vis. Ne kvarim vam automobile kad su parkirani na sredini trotoara ili kod nekog ulaza, a i na mestima za OSI, pa ne morate ni vi da kvarite zvučne semafore. Dakle, nije da i vi meni ne smetate isto k'o što vama smetaju semafori i automati, nego samo mislim da sebičnost nije rešenje, i želim da verujem u to do kraja, a vi kako vam volja.
Činjenica je da nam svima nešto smeta, ali teško nama s nama ako budemo počeli jedni – drugima da gasimo, kvarimo i trujemo sve što nas pecka kao komarac. Samo vi gasite, pa se posle žalite kad vas niko ne poštuje, ne uvažava i ne šljivi ni dva posto, i još se pitajte: „Kad se to suživot ovde ugasio?“ Ili: „Kakva je ova omladina? Kakav je ovo komšiluk postao?“ Eto, ugasio se baš kad i taj semafor ili automat zato što mu se može i nije ga briga ni za šta.
