MALA DVOJKA (deo treći)
Autor: Jelena Ćuslović
Razmišljao je da li je jednu dvojku svesno ostavio za priču o njoj jer im nikada nije pružio priliku da nekako budu dvoje, sami, samo njih dvoje. Ubrzo mu je postalo jasno da bi joj bilo koja karta pristajala. U svakom slučaju bi jedna ostala samo za nju. U tome je i bio uspeh te njene pritajene ljubavi. Volela ga je i čekala da mu nešto za nju ostane. A on... Činilo mu se da je sve nepravde svojih pređašnjih odnosa sručio u svoj odnos sa njom i da joj je, od svega, najviše ljudskosti dugovao, ali nije mario ni za ljudskost svoju ni za ljubav njenu.
Međutim, ona mu se vraćala. Odjekivala je u njemu sada i on se tog eha nije mogao osloboditi. Unutrašnjost mu je odzvanjala ritmom njenih otkucaja. Jer sve mu se kod nje dopadalo, u delovima. Ona cela mu nije bila potrebna. Da je mlađi, možda, ovako... Dopadalo mu se i što nije pričala bajke. Njih je pričao on. O njoj. Ona je samo maštom ilustrovala. Stvarne događaje i nestvarne ljude. Na tome joj je zavideo kao i na muškim očima kojima nije dozvoljavala da ugase suptilnost njene duše. Njegove su oči bile ženske, preemotivne. Trudile su se da razumeju, ali ne i da budu shvaćene. I ništa im nije branio. Očima nije, ali dlanovima jeste. Mogao je sada ploviti plavim rukavcima njenih nogu i mogao je uživati u toplini koja bi pod dodirima njegovim isijavala iz svih njenih prevoja. Bliskost željna da bude oslobođena. I mogao je upoznavati njene tišine i mrakove njene i mogao je toliko toga sa njom, a i sa sobom. Ipak, odlučio je da je manje rizično jedan običan ožiljak i on da joj ostavi nego zajedno da ga zarežu. Jedno drugom ili nekoj trojci, četvorci bilo kojeg znaka. Hazarder se davno iselio. Ponekad je samom sebi nedostajao.
Ona je bila previše asimetrična za njega. Možda je zbog toga pokušavao da je zaboravi. Možda zbog toga i nije uspevao u tome. Kada mu je postala toliko slična? Da li je oduvek bila naličje njegovo, pitao se. Zašto je ranije nije pronašao i zašto je tako dugo čekala da se izvrne kako bi je ugledao? Zbog čega je silne godine živela bez njega? Ili on bez nje? O drugima pisala reči koje je samo o njemu mogla pisati? I to kakve reči! Magične. One koje su u magiju pretvarale svaki životni detalj. Čak se i sam sebi činio nestvarnim u pisanju njenom! Često nije uspevao da odgonetne koji od njih dvojice postoji: ovaj o kome ona piše ili onaj koji o njemu takvom čita. Obojica su mu se dopadala jer sve što o njemu nije znala izmišljala je na osnovu onoga što ju je krasilo ili bi u suprotnosti izvrtala. Bilo je zabavno posmatrati sebe tako izvrnutog.
Pisala je o njemu i to je ono čime se njegov ego najviše hranio. Čitao je prateći razdaljinu između nje i sebe koja se sa svakom napisanom pričom povećavala. Ličila mu je na kanap koji će se toliko istanjiti da će na kraju morati da pukne. I jeste. Istanjio se i pukao. Sve vreme je mislio da je on ostavio nju. Sada shvata da je, zapravo, ona ostavila njega. Udaljavala se pružajući mu priliku da joj se približi, greške svoje da izbriše, objašnjavajući mu ilustracijama svoje mašte na koji način. Postao je drugi a da to nije ni primetio jer ga je zaslepio sjaj onoga što je o njemu umela da kaže dok mu je šaputala da je prvi. Nije shvatao da ona napisano ne čuva, da šapate svoje utišava dok ne nestanu, da briše sve nedodire s njim baš kao što je i njega iz svog života na kraju izbrisala, onako kako je do danas on verovao da je izbrisao nju zatvorivši se za sve što je ona bila spremna da mu pruži i zatvorivši sve u sebi. Skoro sve. Svoje srce je ostavio otvorenim. Ali ona je njega napustila. O njemu je prestala da piše jer više nije imala o čemu. Nije joj se dao za nastavak priče. Toga je tek sad postao surovo svestan. Dugo je smatrao da je pobednik. Verovao je da je on taj koji donosi odluke za oboje. Poražen zakasnelim odjekom njene tišine, setio se te lepote i svih mirisa koji su joj za dva broja bili veći dok joj je on bio tesan. Sam se od sebe smanjio kako joj ne bi odgovarao.
Zato ga je sada i izjedalo grizodušje s likom njenim izazivajući pometnju uma koju je jedino umeo u priču da pretvori. Toliko joj je bio dužan. Ali karte nije bilo. Nije uspevao da je pronađe. Pojedine je nekoliko puta zaticao na trotoarima i, svestan da to nisu sličice koje je mogao razmenjivati, besno bi ih gazio i šutirao, i dalje u potrazi za onom koja je nedostajala. A jeste. Nedostajala mu je. Nedostajala mu je da bude kompletan, da bude do vrha ispunjen. U špilu nije bilo samo jedne karte i on je odlagao proslavu svog 52. rođendana na čuđenje svih koji su ga poznavali ili nisu poznavali. Barem ne onako kako ga je poznavala ona, ta karta koja mu je nedostajala. Jednom mu je čak palo na pamet i da je ukrade. Badava. Pravila su bila jasna. Nije znao šta će sa sobom, još manje šta će bez nje, ali je verovao da je mora ostaviti da mu nedostaje jer bez te karte ona više nije bila deo njegovog života. A on ju je hteo daleko, što dalje, mislio je. Vrlo važno. Ne mora dvojka tref ni da bude u njegovom špilu. 51 priča, dovoljno je.
Uzdahnuo je glasno. Zagledan u jednu tačku u sebi i probuđen dodirom ruke na ramenu koja nije bila njena, shvata da ima 52. Shvata i odustaje. Nema snage za preispitivanja. Tako je trebalo da bude. Tako je on želeo da se završi, ubeđivao je sebe umornog. Nasmešivši se ruci koja nije bila njena, reče: „Danas ćemo napraviti gulaš za ručak. Odavno ga nismo jeli.” U sebi je prikrivao pravi razlog. Priprema je monotona. Nadao se da će onu koja nedostaje brojni jednolični udarci noža zaplašiti, naterati da nestane, da pobegne iz njega sa svim svojim delovima. Nadao se, a želeo nije. Dozvolio je sebi da pomisli kako bi bilo ako bi ipak mogao da je vrati. Odmahnu glavom u odustajanju na čuđenje vlasnice ruke koja ga je upravo dodirnula po ramenu. Ponovo potraži istu tačku da se u nju zagleda, oseti kako će isključeni razum uskoro ponovo proraditi. Uostalom, uvek može upotrebiti džokera da je zameni, ubeđivao je samoga sebe. Ili možda ne baš uvek. Dva puta bolno odjeknu istina u njemu.
