ŽARKOVAČKA BIBLIOTEKARKA
Autor: Vladimir Jovanović
Pozicija biliotekarke, je Caci Virijević, pored alergije na prašinu i upale mišića, dok se svakodnevno, kao na vrh K2, uspne na svoje radno mesto, koje se nalazilo u potkrovlju osnovne škole ,,Mileva Ajnštajn" u Žarkovu, donosila i neke benefite, a najveći među njima bio je taj što je mogla da piše na poslu, do mile volje. Ne baš direktno, ono sa guščjim perom i mastionicom, ili lap-topom korejske proizvodnje, već na kvarno, šetajući između polica sa knjigama, povremeno zapisujući nešto u svoj notes ili diktirajući čitave pasuse vojs-rikorderu, svog prepametnog mobilnog telefona.
Ima li boljeg mesta za nastanak romana?
Verovatno je za nijansu atraktivniji viktorijanski vrt nekog zamka u Škotskoj, penthaus s pogledom na Ajfelov toranj, ili ligeštula pod palmom, bogataškog, besnog karipskog rizorta, ali ne treba zakerati po svaku cenu! I ovo je nešto!
Trenutno se mučila sa odnosom inspektora Šujice i njegove komšinice Ranke, želeći da dočara varnice, koje nesumnjivo postoje, ali i da pobegne od vulgarnog patosa, krljanja na prvu loptu. Ona je ipak samohrana majka, dostojanstvena srpska mučenica, koju život nije mazio, i koja se njegovom dosadnom ostatku raduje, samo ako može da bude od koristi svojoj mezimici.
„A, da nisam malo preterala sa onolikim Anđelinim atributima, i izgledom sponzoruše?“ pomisli, ali prašnjavi Bremov-Život životinja, ne odgovori joj išta. Stajao je postojano, na trećoj polici kraj prozora, pored koje se iznenada zaustavila, sabirajući sopstvene misli. Odavno ga niko nije tražio, i nije bez razloga bio ćutljiv. Alo, ko da ga uzme pored živog Enimal Pleneta, i onolikih potresnih priča o zmijurinama, ajkulama i krokodilima svih boja i dimenzija?
Nema veze, ćute i Branko Ćopić, Vasko Popa, Grigor Vitez, Gustav Krklec, Stevan Raičković.
U kartonskoj kutiji, s natpisom „Za podrum“, ispod stola, skvrčili su se Nazor, Cankar i Mato Lovrak. Nemaju pojma zašto su tu! Navodno su se pocepale neke stranice, a i izbledeo im je inventarski broj. Dok se to ne sanira moraju napolje. Ko im je kriv, što se ne prezivaju na „IĆ“. Sve bi išlo mnogo brže. Ćute i oni. Šta će ljudi, upijaju poslednje zrake sunca dok ih ne prebace u podzemno carstvo starih dnevnika, polomljenih stolica, izrezbarenih klupa, neispravnih magnetofona, slika druga Tita i rashodovanih globusa.
Ili, možda, direktno u kontejner, bez posrednika!
„Teto, imate li knjigu: Majstor i Margarita?“ , upita devojčica i prenu bibliotekarku iz dnevnog sanjarenja. Imala je pletenice, đozluke opasne dioptrije i metalnu protezu u ustima. Bože, ista ona od pre četvrt veka. Bezazleni osmeh, demodirani haljetak i piskutavi glasić izopštenog anđela ili frika nenaviknutog na život u čoporu. Stiskala je u ruci kartončić sa evidencijom pročitanih knjiga ređajući drugom rukom po stolu one koje je donela da vrati.
Caca joj priđe, pomilova je po kosi i poljubi je u teme. Oči joj zaiskriše ali se suzdrža da ne poveća vlažnost i ne dozvoli mestimične padavine.
„Nemamo je trenutno na stanju, dušo... izdata je, a i mislim da si premlada za nju! Biće prilike!’’, reče joj i neprimetno stavi novine preko naslova, gotovo oborivši polucilindar Fagota Korovjeva koji je upravo provirio da bi video u kome se gradu trenutno nalaze.
„A, jesi li čitala novog Harija Potera?“
