STAND UP
Autor: Aleksandar Bećić
„Izgubio sam posao“, rekao je čim je ušao na vrata svog stana. U ustima je još uvek nosio gorčinu što je posle gotovo dve decenije pomeren s mesta na kom je želeo da dočeka penziju i zamenjen jednim od onih „mladih lavova“, što su prelazili i preko leševa da bi se dokazali na poslu. „Aha…“, odgovorila mu je dok je u rukama držala svoj pametni telefon i smejala se poslednjoj objavi svog omiljenog pisca, koji je redovno održavao interakciju sa svojim čitaocima na društvenim mrežama. Izuo se, oprao ruke, skinuo sako i uredno ga stavio u ormar kao da će ga već sutra, u ranim jutarnjim satima ponovo obući za posao, a onda otišao da se istušira. Pustio je da gotovo vrela voda udari po njegovom telu, pa je zamenio hladnim mlazom. I dalje je bio zgrčen, besan, razočaran. Nije pomagala čak ni kupka, ni mrežica kojom je sa svog mokrog tela strugao sve loše vesti tog dana… Naslonio se na pločice i trpeo jak mlaz usmeren na vrat. Bez olakšanja. Isključio je tuš, ovlaš se obrisao, obukao i ušao u dnevni boravak. Njegova draga i dalje je držala telefon u rukama i smejala se. „Jesi li čula šta sam ti rekao kad sam ušao?“, upitao je dok je ljutnja počela da mu zauzima dah. „Da, da, bre…“, odgovorila mu je neodređeno kucajući komentar ispod najnovije piščeve dosetke. Prišao je ljutito, zgrabio telefon iz njenih ruku i bacio ga na dvosed: „Izgubio sam posao. Da li si to čula?“ U njenom pogledu dobio je potvrdu svoje sumnje: Nije ga slušala. Tek kad joj je skrenuo pažnju na neobično agresivan način, njegove reči su doprle do nje. „To nije razlog da mi otimaš telefon i da ga bacaš“, odvratila mu je oštro, nezadovoljna njegovim ponašanjem, još uvek ne registrujući šta joj je rekao. Negde na pola sobe, kada je shvatila da je čovek na kog se oslanja već više od 20 godina ostao na ulici zastala je, okrenula se ka njemu i progovorila ,Uh, jebo te…” ,,Pa šta ćeš sad?”, jeknula je gledajući na kalendar na kom je crvenim, debelim flomasterom označen datum kada treba platiti kredit: Za tri dana. ,,Ne znam”, odgovorio je sumorno, razmišljajući kako na tržištu rada zasigurno ne očekuju raširenih ruku čoveka u šestoj deceniji života sa 26 upisanih godina radnog staža u dve firme. ,,Kako bre ne znaš? Šta ćemo za kredit? Od čega ćemo da živimo? Da li razmišljaš o ćerki i njenom fakultetu”, uspaničila se. ,,Smislićemo nešto”, odgovorio je naizgled smireno. Njegova životna saputnica već se okrenula od njega da bi postavila novi status na mrežama: #onokad #osecas #bes: Upravo saznala da je #muž izgubio #posao. wtf? #tuga do neba. ne znam #sta dalje. Nisu prošle ni dve sekunde počele su da stižu reakcije. ,,Samo hrabro, izdrzaces”, napisala je žena koja je živela u Kanadi. ,,Uzas sta nam se desava”, dodao je devizni penzioner. ,,Sramota za ovu drzavu da se odrice usluga najboljih”, ispisao je večiti student i čistač bazena u Sjedinjenim Američkim Državama. Usledile su mnogobrojne poruke podrške od osoba koje ona nikad u životu nije ni videla. Kućni telefon joj je pozvonio, ali ona nije reagovala na to: Odgovarala je na poruke svojim virtuelnim prijateljima. Neko s druge strane bio je toliko uporan, da je na kraju novopečeni nezaposleni morao da se javi. ,,Čoveče, pročitao sam… Mogu li kako da pomognem? Treba li vam para?” Bio je to njihov kum. Tačnije – njen kum: Jednostavan, skroman, pragmatičan udovac koji je rešio da posle smrti svoje supruge preskoči nova upoznavanja, udvaranja, zabavljanja sa krajnje neizvesnim ishodom i uživa (ako se u samoći uživati može). ,,Ne treba, hvala kume. Bićemo u redu”, odgovorio mu je i spustio slušalicu ne čuvši njegovu ponudu da mu se jave ,,u svako doba dana ili noći” ako im zatreba nešto.
Ona je i dalje odgovarala na poruke podrške potpuno gluva na njegovu nemoć i ljutnju, neosetljiva na njegovo razočarenje i strah. Uzeo je pivo iz frižidera i otvorio svoj računar. Posetio je nekoliko stranica za ,,lako zapošljavanje”. Iz oskudne ponude bilo mu je jasno da će do novog posla u struci doći veoma, veoma teško. U to se uverio već sedam dana kasnije, kada mu je stigao odgovor iz jedne strane firme u kojoj je konkurisao za posao zahvaljujući internetu. ,,Poštovani gospodine Lj, Hvala Vam na interesovanju za rad u mladom i dinamičnom timu naše perspektivne kompanije. Nažalost, moramo Vas obavestiti da ste za traženu poziciju previše kvalifikovani, te da smo se opredelili za drugog kandidata. S poštovanjem…” Od tridesetak oglasa na koje se prijavio, samo jedna kompanija mu je odgovorila. Situacija u kući počinjala je da izmiče kontroli. On je uporno tražio posao. Sada već bilo kakav. Van njegove struke. Bez uspeha. Bez odgovora od ,,prosperitetnih”, ,,uglednih”, ,,perspektivnih”, “fast growing” poslodavaca. Njegova žena je i dalje neprekidno buljila u telefon i lamentovala nad svojom zlehudom sudbinom. ,,Kud sam i srela ovog gubitnika… Ko još sebi dozvoljava luksuz da izgubi posao u tim godinama”, žalila se jednoj prijateljici, a odmah potom se smeškala na otvoreni flert jednog ,,ostvarenog muškarca u najboljim godinama”, koji joj je napisao da mu uz njega nikad ne bi ništa falilo, čak bi takvoj lepotici skinuo i poneku zvezdu s neba. Prijateljica joj je savetovala da okrene novi list i u svom životu napravi radikalne rezove. Istina, nije mogla da se seti da li je ikada u životu lično videla tu prijateljicu, da li su ikada sedele i pile kafu, da li su išle u školu zajedno ili su možda odrasle u istom kraju grada. Svejedno: Ideja joj se svidela. Toliko da je rešila da anketira svoje virtuelno pleme: Da li u svom životu da okrenem #NOVILIST? Da Ne Glasanje otvoreno do 24.00.
Anketa sa neznancima kao akterima odlučivala je o sudbini njenog braka. Kraj je bio neminovan. Osim tri neubedljiva pokušaja odbrane integriteta braka od strane ultrakonzervativnih gospođa koje je poznavala od najranijih godina života, nijedno od njenih 2.329 novopečenih virtuelnih prijatelja i prijateljica nije pokušalo da spasi njen odavno propali brak. Više od 250 komentara moglo je da stane u jednu, veoma kratku i veoma pogubnu ideju ispisanu na način na koji se piše na društvenim mrežama: #VREME JE za #NOVI #LIST. Sutra ujutro, dok je on pokušavao da nađe posao nadničara na obližnjem gradilištu, a potom se prijavljivao za posao radnika u megamarketu na drugom kraju grada, ona je u njegova dva kofera spakovala njegovu kompletnu garderobu. Obuću mu je upakovala u nekoliko kutija i ubacila ih u crni, plastični džak. Sve to stavila je u predsoblje. Gledala je kroz prozor i čekala da dođe. Otvorila mu je vrata, iznela kofere i džak, dala ključeve od automobila i rekla mu skoro bez ikakvih emocija: ,,Vreme je za novi početak. Svi kažu. Razvodim se”. Nije stigao ni da je pita zašto. Već je zatvorila i zaključala sve brave koje su imali na ulazu.
Stajao je još nekoliko minuta potpuno bespomoćno na prilazu kući izabranoj pre više od dve decenije, kupljenoj na kredit njegovim potpisom. Kredit je isticao za nešto manje od godinu dana. Njegov brak je upravo istekao. Nije znao kako da se ponaša. Prva tri dana spavao je u kolima. Tuširao se u fitnes klubu: uredno plaćena VIP članarina za celu godinu mu je davala sitne, u tom trenutku spasonosne privilegije. Na kraju se javio kumu – udovcu – samcu. Ispostavilo se da je on bio u toku sa celom pričom. Bez reči mu je dao ključeve od garsonjere namenjene ćerki jedinici: Ona je odavno svoj bolji život potražila na trulom zapadu. Na pokušaj da od kuma sazna koliko bi koštala mesečna kirija dobio je samo odmahivanje rukom: ,,Kume, sve znam. Ostani koliko ti treba, koliko hoćeš. Dovoljno si veliki da ne moram da ti pričam šta da radiš a šta da ne radiš”. To je bio kompletan razgovor. Uselio se te noći tiho, gotovo neprimetno, kao lopov, sa snažnim osećajem krivice, ko-zna-prema-kome. Uz svoje stvari doneo je i par kesa hrane i osnovnih potrepština. I piva, naravno. Uključio je televizor ispijajući lagano gorki sadržaj konzerve. Dugo je maltretirao daljinski čarobne kutije. Ustajao je tek da bi uzeo novu konzervu. Probudio se kada se sa televizora čuo jak, zarazan, gotovo razoran smeh. Pomislio je za trenutak da je sve što mu se dešavalo u prethodnih nekoliko dana tek ružan san. Ostatak sadržaja iz pivske konzerve razlio mu se po pantaloma kad je skočio iz fotelje – čisto da ga podseti da se sudbina grubo poigrala s njim.
Na kanalu koji do tada nikada nije gledao, stajao je njemu nepoznat lik: neobrijan, loše obučen, naizgled neraspoložen. Pred njim je bio mikrofon. Iza njega teška bordo zavesa. U njega je bilo upereno scensko svetlo. Pričao je kao da mu od toga ne zavisi ama baš ništa. Kao da je došao da skrati sebi vreme do polaska autobusa u nekom nepoznatom pravcu. A ljudi su se smejali onome što je pričao. Smejali su se dugo. Baš kao što je dugo i on ostao uz nepoznatog komedijaša. Sutradan je, umesto da traži posao, rešio da pronađe ljude slične neznancu sa televizora od prethodne večeri. Otkrio je da u njegovom gradu ima nekoliko mesta na kojima se okupljaju takvi čudaci. Otkrio je i da se na svakom od tih mesta oseća dobro. Nije hteo da kaže kako se oseća kao kod svoje kuće, jer kuću više nije imao.
Počeo je da, iz večeri u veče, obilazi naizmenično klubove njegovih novih omiljenih ličnosti, a onda bi se, po povratku u svoje privremeno sklonište, latio daljinskog upravljača i pomno pratio komedijaše na raznim kanalima. Dve nedelje kasnije, dok je u samoposluzi kupovao samo ono najnužnije, naišao je na kuma. Iskreno mu se obradovao. A i on njemu: ,,Sjajno izgledaš. Vidim da ćeš se brzo oporaviti i naći i svoj posao. Siguran sam u to!”, izgovorio mu je u dahu čovek zahvaljujući čijoj garsonjeri nije morao da se ponižava kupanjem u fitnes klubu. Tih nekoliko rečenica izgovorenih između rafova dalo mu je snagu za jednu potpuno novu ideju: Kada se vratio u sada već dobro poznata četiri zida, po prvi put je, posle gotovo mesec dana, otvorio svoj računar. Ali, ne sa namerom da traži posao. Već da piše…
Prošlo je pola godine otkako se razvela od čoveka s kojim je provela više od dve decenije. Već mesec dana nije započela nijedan bogovetni dan, a da sebe nije upitala ,,Šta mi je to trebalo?”
Ispostavilo se da šarmantni i markantni muškarac u najboljim godinama nije baš u vrhuncu svoje snage. Uz to – bio je oženjen i nije mu padalo na pamet da ostavi svoju ljubav iz studentskih dana na čiji račun je već predugo živeo.
Nekoliko virtuelnih prijateljica joj je okrenulo leđa. Stare prijateljice su joj odavno jasno stavile do znanja da je njena odluka da okrene novi list bila najgluplji životni poduhvat.
Čak joj je i ćerka otvoreno rekla da je postupila maloumno, bez ikakvog razloga.
Njen sada već bivši muž na sudu je bio pun hvale kada je govorio o njoj. Ali – nije mu padalo na pamet da se pomiri s njom.
Blistao je svaki put kada bi ga videla na ročištu. I ne samo da je blistao, nego je sve bolje izgledao.
A ona je ostala sama.
Čak joj je i telefon jednom prilikom ispao iz ruke. Od tada je često otkazivao poslušnost: bilo je dana kada bi se povezao sa internet mrežama tek na po pet minuta; Nakon toga bio bi tvrdoglav u svojoj nameri da je i on kazni zbog zavisnosti u koju je ogrezla.
Jedne večeri, u trenutku kada nikoga, ali baš nikoga nije mogla da dozove kako bi joj pravio društvo, jedne večeri kada je telefon uporno odbijao saradnju s njenim prstima, rešila je da izađe. Dugo je šetala ulicama uzavrelog grada, prepunog mladih, lepih ljudi. Umorila se. Rešila da uđe u jedan od lokala sakrivenih od previše znatiželjnih, ali ipak u centru. Na njeno iznenađenje, gužva je bila tolika da je morala da stane za šank i poruči piće.
U trenutku dok joj je barmen u čašu sa stopom stavljao i maslinu, domaćin bara stao je na improvizovani podijum iza kog se prostirala teška, crvena zavesa.
,,Dragi prijatelji, kao i svakog četvrtka uveče, samo za vas, apsolutni hit stand-up scene našeg grada, misteriozni i nama dobro poznati – usedelac!” Usledio je dug, jak aplauz, praćen zvižducima odobravanja i dobacivanjem. Potom, trenutak tišine. I njoj neobično poznat glas: ,,Izgubio sam posao…” Rečenica prekinuta salvom smeha.
