Crtice iz života - Nepravda
Autor: Olgica Simunić
Hoda velikim koracima, da stigne oca. Zacrveneli mu se obraščići, znoj mu curi niz slepoočnice, trčkara da uhvati ritam. Napokon ga hvata za ruku, ali se ne žali. Otac žuri, pomislio bi čovek, poleteće. Žurim i ja. Nekako, shvatam da žurimo na isto mesto. Stižemo istovremeno pred ulaz. Portir nas zaustavlja. Još petnaest minuta, kaže. Meni duša u nosu, ali dobro...
Narod se unervozio, vrućina. Mali me gleda, briše znoj papirnom maramicom i traži od oca malo vode. Otac, kao od brega odvaljen, u najlonskoj košulji, kariranoj. Namesta sinčića, sređuje mu kosicu. - Uh,šsto si lep, Mihajlo, pa mama će mnogo da se obraduje što si toliko lep, jel' znaš? -Znam, tata... a jel' nećemo da joj kažemo da sam dobio četvorku iz matematike, nemoj da se brine, molim te, popraviću, časna reč, tata? - I, bre, Mihajlo, pa nećemo, sine, ma kakvi... znam da ćeš da popraviš...
Molim te, bože, molim te, nek idu na porodilište, nek mu je majka darovala brata ili sestru, nek bude tako, molim te...
Palim cigaretu, čekamo, a Mihajlo dolazi do mene. - Teto, nemojte da pušite, nije to dobro, eto, i moja mama mi je rekla, ima puno njih tamo gde ona leži što su pušili, i sad su ozbiljno bolesni, možda će i da umru.. .i brzo se prilepi uz oca. Portir nas pušta, oni odlaze na onkologiju, a ja... izlazim opet napolje po još malo vazduha...
