SRCE NA PROBI
Autor: Vladimir Jovanović
Prevremeno penzionisani, banjalučki hirurg Luka Šumarac više ništa nije tražio od života. Kao i svaki supružnik, koji izgubi bračnog druga i roditelj, koji nadživi svog naslednika, izbrisao je budućnost iz džepnog kalendara. Sve mu se izvesnijom činila ideja o dobrovoljnom izgnanstvu u manastir Uspenja Presvete Bogorodice, podignutom na stenama mesta Tvrdoš, na svega nekoliko kilometara od Trebinja. Njegov pobratim i nekadašnji kolega iz lokalnog benda Usijane glave, sadašnji starešina hrama - Jeromonah Inokentije Vasić, obećao je da će ga primiti, kadgod to poželi, i pustiti, da kroz težak posao u manastirskim vinogradima, druga poslušanja i iskrenu molitvu, pronaće mir svojoj napaćenoj duši. Sedeo je na drvenoj klupi, ispred hotela Garden u Košutnjaku i uživao u ručno motanom, hercegovačkom duvanu, koji je pretvarao u pepeo i dim. Ostalo mu je da proba da se iskupi kod Anđele, i da počini poslednji greh. Onaj, najveći-osvetu!
Bolesni gad mu je preoteo jedinu ljubav, ubio sina i obeščastio ćerku. Šta bi još trebalo da uradi, estradni opsenar Srećko Kulić, vajni plastični hirurg, pa da mu izbije iz glave i poslednji adut kolebanja. Ništa, i ovo je previše! Naživeo se taj verolomnik Hipokratove zakletve, i perverzno nauživao, za nečija tri života. Ali, neće više, dok je metaka u Lukinom parabelumu-CZ 99, pomalo izbledelog serijskog broja i zagubljene dozvole za nošenje oružja.
Zato je i došao iz rodnog grada, zaklevši se, grobovima najmilijih, da se neće vratiti neobavljena posla. Požuteli prsti smotaše još jednu cigaretu, a nežni košutnjački povetarac uplete mu se u raspuštenu kiku, zavijajući, nadole, prema predugoj, prosedoj bradi. Mora da se obrije i uljudi, pomisli glasno, jer ovako neuredan, samo privlači pažnju znatiželjnika. Prozor njegove sobe, gledao je na zajednički parking hotela, i Srećkove luksuzne ordinacije Medikus, a iz ove, drvene busije, imao je idealan pregled svih koji u nju ulaze. Neće žuriti, ali ako se ukaže prilika, ubiće ga ko psa, tu na licu mesta. Bez trunke griže savesti. Pratiće smrada i odlučiće!
„Bože, kako ova voditeljka izgleda grdno u prirodi“ prokomentarisa u sebi Srećkovu, novu pacijentkinju, potegnuvši iz metalne pljoske, priličan cug domaće prepečenice. Pio je sve više, ali nije mogao da se napije. Sedeo bi danima, sam samcit, na izanđalom kauču banjalučke garsonjere i prebirao po žicama gitare, ne želeći da izgovori ni najblažu reč izvinjenja. Drugi su ga izdali, prevarili, napustili... Isisali radost, a ostavili čemer! Ali, ipak ima nekog da mu navuče džemper od ilovače. Kad dođu kiše i odu duše!
Rođenu ćerku je upoznao na Fejsbuku! On je, barem, obilazio grupe podrške ucveljenim roditeljima, ali šta je ona tražila na tim opskurnim forumima, natopljenim patetikom i samosažaljenjem. Valjda, isto što i on! Istrgnutu kariku zajedničkih sećanja i usahli poljubac propuštenih trenutaka. Neurađene domaće zadatke i nepojeden sladoled u Zoo-vrtu, ispred bazena sa arktičkim fokama. Blagi stisak ruku-jedne muške, čvornovate, formirane, i jedne ženske, majušne-izigrane! Ruku, naučenih da brišu suze, i mašu nekim tuđim očevima, ženama i muževima. Nije ga osuđivala. Ni prezirala! Ni postavljala suvišna pitanja. Ali mu je rekla sve! Otvorila se kao cvet barskog lotosa i iskušenica grešne tamnice. Poverila mu je ono, što ni Ranka nije nikad saznala. Do najsitnijeg detalja! Ushićenja! Kao da su drugarice, ili sestre. Mlađa i starija! Prvo, stidljivo, u inboks... Pa sve duže i bolnije! Telefonom, mejlom, Skajpom, Vajberom! Sakrivala bi se po separeima kafića, po čekaonicama, aulama, teretanama... I, pričala, plakala, pa opet plakala i gutala te kapi olakšanja, po prvi put bez osude i kajanja. Najzad je imala svog princa-zarozanog, neurotičnog, neprilagođenog... Ali, prinčevima se u korice mača ne gleda! Oni se strpljivo čekaju, i u noćima u kojima nema meseca-svodnika i zvezda koje se uvijaju oko šipke za striptiz!
Doktor Šumarac pokupi ključeve s recepcije i odgega se dugim hodnikom do sobe. Očistiće pištolj, napuniti ga i čitaće Misli o dobru i zlu, vladike Nikolaja, dok san ne dođe po svoje.
Nije planirao da začikuje gitaru, ali se sve samo namestilo. Jedna ruka je otvorila kofer, druga je, verovatno, blago doštimovala, a, ko je uključio kameru na telefonu, više i nije bilo toliko važno. Iskapio je nektar iz čuturice, nakašljao se i, glasom Željka Samardžića na kristal-metu, otpočeo da peva svoje neisporučene stihove, napisane pre četvrt veka čija se harmonija upravo rađala ovog predvečerja.
„Evo, tek, što sam stigao
poslednje sidro sam digao,
u glavi, film premotava,
do pola popijen vranac.
I, prtljag pružam šoferu,
samo gitara u koferu,
i crni sako od somota-
u ovom gradu, još sam stranac.
Vozi me brzo sa stanice,
pravo do njene ulice
što sakrila se tu, u predgrađu...“
Ja sam opet tu,
i, kažem ti-Izvini!
gledaš me belo i ćutiš,
lepa si, dok se ljutiš.
Triput se ljubimo
u obraz, u tišini,
srce je noćas na probi,
biću u dnevnoj sobi,
ako još možeš da mi oprostiš!“
