Vlad : poslednja ispovest – Kris Hamfriz
Autor: Anica Vučković
,,Čovek sam. Ništa ljudsko nije mi strano “ Terencije
,,Od Turaka se mnogo lakše brani onaj ko ih poznaje, nego onaj koji ne zna njihove običaje “. Konstantin Mihailovič, Janičareve uspomene
Što se tiče savremenih istorijskih romana, imam problem sa ( kako sam ga ja nazvala) blood porn elementom. Gomila stranica sa kojih lipti krv, najkraće rečeno. To je moje viđenje napisanog , tako da u novije vreme nisam stizala ni do pedesete strane istorijskih romana. Isti manir važi i za istorijske serije. Krv i meso i to usporeno. Jasno je da bez krvi nema istorije i da užase bitaka treba opisati verno , kao i vojne strategije. Ali, to se danas radi tako da ja nemam drugi naziv, no morbidni – blood porn. Ili sam ja vremenom postala osetljiva na stvari na koje ranije nisam bila.
Osveženje na tom polju mi je otkriće pisca Krisa Hamfriza. Jednostavno mi se on više svideo od svega do tada započetog. Prvo sam pročitala Grad zvani Armagedon, roman o padu Konstantinopolja 1453. Opsada je prikazana i iz grčkog i iz turskog ugla, iz ugla običnih boraca i vodećih ljudi. Pisac je naglasio da se trudio da prikaže što vernije dešavanja iz vremena opsade. Istorijska priča je začinjena sa malo ljubavi, magije, magičnih knjiga i avanture. Nije istorijski spis, da se razumemo, ali dovoljno za približavanje jednog kompleksnog događaja običnom (laičkom) čitaocu. Prva rečenica ovog romana me je kupila. ,,Mi dolazimo, Grče. Penjemo se na tvoju najvišu kulu, po tim veličanstvenim zidinama. Ti bedemi štitili su te hiljadu godina. Odupirali su se svim našim napadima. Ispred njih, tamo gde su nekada bila tvoja polja i vinogradi, sada su rovovi i topovski položaji. Prazni, za sad. Očekuješ da ih ispuni još jedna na neuspeh osuđena vojska islama, slična svim mučenima koji su dolazili i propadali ovde? Ne. Jer ovog puta smo drugačiji. Ima nas više, tačno. Ali, nije samo to. Doneli smo nešto drugačije. Zatvori oči. Čućeš nas pre nego što nas budeš ugledao. Uvek dolazimo sa sviralama. Mi smo narod koji voli galamu. Oni naoružani dolaze iza .“ Neretko, po prvoj rečenici ili pasusu znate da li će vas roman kupiti ili ne.
Međutim, ipak sam se odlučila da napišem par reči o romanu Vlad : poslednja ispovest. Kako spisi kažu, malo je poznat život rumunskog kneza Drakule (od Drakulešti, Drakul znači zmaj). Bio je pripadnik Zmajevog reda (branitelji hrićanstva na ovom prostoru Evrope). Poznat je pod mnogim imenima i titulama. Narod ga je zvao Vlad Cepeš, Turci su ga zvali Kazakli – beg, i jedno i drugo znači kolac. Usput rečeno, ovde saznajemo da je kolac nemački, a ne turski izum. Za početak, u ovom romanu nema vampira. Ovo je priča o njegovom liku i životu. Priča koja nam otkriva korene njegove surovosti. Na jednom mestu u romanu se kaže da je njegova surovost bila čuvena, ali praktična. Rekao je da će državu i lopovluk dovesti u red do te mere da će na gradskom bunaru stajati zlatni pehar optočen draguljima i da niko neće smeti da ga ukrade. Tako je i bilo. Izgleda da njegova pravednost bila pandan njegovoj surovosti. Priča o Vladu je surova, dobro ispričana , nije ublaženo ono što se ublažiti ne može, ali nema tog „nasalađivanja nad krvlju“ elementa. Npr. poglavlje o njegovom venčanju.
„Malo ko ga je oplakivao; većina nije. Ja ne sudim. Ostavljam to onima koji su čuli njegovu poslednju ispovest – i, naravno, tebi, Čitaoče.“
Vlad je bio sin rumunskog kneza, a njegov mlađi brat Radu i on, dati su u janičare kao zalog za poslušnost i to je istorijska činjenica. Kao i mnogi janičari, obrazovali su se u turskim školama. Vreme provedeno u zloglasnoj školi Tokat, gde se učilo mučenje na sopstvenoj i tuđoj koži , istorijska je činjenica. Vlad je tu dospeo posle neposlušnosti svog oca zbog saradnje sa Janom Hunjadijem. Posle tog užasnog iskustva Vlad je vraćen u Rumuniju da zauzme očevo mesto, dok je lepi Radu bio primoran da ostane u Turskoj kao ljubavnik budućeg sultana Muhameda. Vlad, naravno, ne želi da bude turska marioneta i tu počinje priča o ovom surovom, ali fascinantnom čoveku. Prikazuje čoveka kakav je bio u skladu sa vremenom i okolnostima u kojima je rastao i koje su formirale njegovu ličnost. Roman ima interesantne likove, poput učitelja Hamze , koji se pojavljuje i u priči o padu Konstantinopolja. Kris Hamfriz sve to pripoveda na zanimljiv način, stranice idu same od sebe uz nezaobilaznu dozu fikcije koja je vrlo dobra i koja će se u punom sjaju otkriti na kraju romana. Intresantno je spomenuti da Hamfriz često spominje Srbiju. Na kraju romana pisac daje spisak istorijski proverenih podataka , a važno je napomenuti da je znatan broj bitnih događaja u romanu na tom spisku. Tu možete saznati da pisac obilazi istorijska mesta o kojima piše. Mogla bih da nabrajam, no to ćete već sami pročitati, ukoliko se odlučite za ovu knjigu. Hamfiz je bivši glumac, tako da to iskustvo utiče na njegovo pripovedanje i bilo bi krajnje uzbudljivo videti ekranizacije njegovih dela. „Postojalo je nekoliko prepreka pri pisanju ovog romana. Složenost istorije, otkriće da je većina o onome što znamo o Vladu propaganda od strane njegovih neprijatelja, strah od 'humanizacije' čudovišta, spoznaja da to nisam mogao učiniti, jer je on već bio human. ' Ne verovati ničemu što sam čuo', postao je moj moto.
