U IŠČEKIVANJU
Autor: Jelena Ćuslović
S njenom ćerkom sam učio u srednjoj školi i često sam posle časova navraćao do njih. Živeli smo u istoj ulici. Ona bi nam iznosila bokal domaćeg soka od višnje i, ako je bila sezona, slatko od majskih ruža. Dugo mi je trebalo da se nateram da ga probam, a onda sam, čini mi se, zbog slatkog i dolazio u njihovu kuću tih meseci dok ga ne bismo pojeli čekajući naredni maj. Ništa mi nije bilo slađe nego dugo da žvaćem mirisni zalogaj proleća dok sam ispred sebe gledao granu koja bi mi to zadovoljstvo svake godine pružala.
Mislim da je ćerka, ipak, u svemu na oca ličila. Jer ona je bila veoma tiha. Kroz kuću se kretala kao životinja koja vreba. Nikada je niste mogli čuti kada vam s leđa prilazi. Kao da je na tabanima uvek nosila prigušivače svojih koraka. A opet, zbog njenog neočekivanog prisustva se ne bih iznenadio, ne bih se trgnuo niti iz straha uzviknuo kada bih je ugledao. Možda zato što sam miris ruža osećao kao najavu njene blizine.
Posle godinu dana otkako sam počeo da dolazim kod njih primetio sam da je često peglala. Zapravo, retko kad bi se desilo da uđem u trpezariju da bih joj se javio prilikom odlaska iz njihove kuće a da je ona radila nešto drugo. I uvek bi stajala na istom mestu. Stavila bi veliku četvrtastu drvenu dasku na sto koju bi prekrila izbledelim i istanjenim žutim frotirom presavijenim nekoliko puta, a sa stolice, sa svoje leve strane, uzimala bi uredno složeni veš za peglanje. Sećam se da je i moja majka peglala na stolu dok nismo kupili dasku za peglanje, ali to je bilo davno, kad sam bio jako mali. Sad sam bio maturant srednje škole i čudio sam se da neko još uvek ovako pegla. Njeni ukućani, muž, vojno lice, i ćerka, očigledno se nisu čudili. Bilo ih je troje i nisam mogao da shvatim odakle više sve te stvari za peglanje. Da li je, možda, imala običaj garderobu pre nošenja i po nekoliko puta da pegla?
Nije izgledalo da joj smeta, da se ikada umorila ili da je noge bole. Sporim pokretima je dosipala vodu iz plastične flaše i neprestano pritiskala dugme za izbacivanje pare. Sve je moralo biti besprekorno. Kada bi me ugledala, nezainteresovano bi podigla glavu, osmehnula mi se bez reči i potom nastavljala da pegla. Ponekad bih se osvrnuo da je još jednom pogledam kroz stakleni deo na trpezarijskim vratima i imao bih utisak da je već zaboravila da sam samo trenutak pre toga stajao pored nje. Čudio se jesam, ali nisam mogao ništa da pitam, smatrao sam da nije umesno jer sam ih poznavao tek drugo leto. Nadao sam se da će mi vremenom sve to postati nevažno, da će mi, možda, njena ćerka objasniti zašto ili da će ona, što mi se odmah učinilo najmanje verovatnim, konačno prestati toliko da pegla!
Kad sam time počeo da se bavim, mislilo sam da pati od opsesivno-kompulzivnog poremećaja. Tih meseci mi je bilo žao. Iako mi se nikad nije učinilo da je napeta ili pod stresom, razmišljao sam na koje se sve načine to kod nje manifestuje i da li obavlja još neke radnje. Čitao sam da se među brojnim uzrocima opsesivno-kompluzivnog poremećaja najčešće navodi nasledna predispozicija, tj. genetski faktor, pa sam počeo da pratim i ponašanje njene ćerke. S tim sam se vrlo brzo našao u slepoj ulici. Niti je bila melanholična niti nervozna. Zapravo samo te dve osobine njenoj ćerki nikako nisam mogao da prišijem. Ubrzo sam odustao od svoje teorije jer, da bih nastavio sa istraživanjem, morao bih nekoga da pitam za nju, a na to još uvek nisam bio spreman.
Kako su se godišnja doba smenjivala, to sa peglanjem me je sve više zabavljalo. Izmišljao sam razloge da bih često odlazio kod njih. Nikad revnosnije nisam radio domaće zadatke. Dešavalo se i više puta da svratim. Naročito ako joj je ćerka bila bolesna pa tih dana nije išla u školu. U glavi sam otvorio samokladionicu i gotovo uvek sam dobijao. Da. Peglala je. U nekim momentima nisam mogao da se ne nasmejem jer bih, zatvarajući kapiju njihovog dvorišta, već imao napisan scenario u glavi: ulazim u kladionicu, uplaćujem tiket i, naravno, preuzimam nagradu! Tako sam slikovito sve to mogao da zamislim da sam jednom i sam sebi u bradu promrmljao pritiskajući zvono: „I na šta ciljate ovog puta? Kec ili dvojka?” Rekao sam izmenjenim glasom: „Kec. Garant! Pala je kiša. Osvežilo je.” Njena ćerka je tad otvorila vrata, a ja sam nastavio da se smejem i kad sam ušao, naročito kad sam nju video da pegla!
– Spremaj se. Vodim te na piće. Dobio sam neke pare u kladionici – rekao sam njenoj ćerki, sada već glasno se smejući. Ona me je pogledala zbunjena, ali naviknuta na moje ludorije nasmejala se i sama i ubrzo potom spremila se za izlazak.
Bio je jul i nas dvoje smo danima zaredom odlazili zajedno na kupanje i uveče izlazili. Oboje smo upisali željeni fakultet i tog leta čvrsto verovali da smo preko noći postali odrasli i besmrtni. Želeli smo sve i želeli smo to odmah. Taj efemerni osećaj večitog i svemogućeg ulio mi je dovoljno hrabrosti da je pitam i konačno razrešim dilemu. Da pitam njenu ćerku, naravno. Ne nju. Tek sam nedavno položio prijemni ispit i hrabrosti nije bilo napretek.
– Izgubila je sina u ratu. U ovom poslednjem. Imao je 19 godina i otac je mogao da ga oslobodi služenja vojnog roka, ali ga je bilo stid. Mene su kasno dobili. Ja sam tad bila jako mala. Ničeg se ne sećam. Ne sećam se ni njega. Zato mi je teško da kažem da mi je brat poginuo. On je bio mamin. Čak i tata izbegava o svemu tome da priča. Verovatno tako izlazi na kraj sa svim pitanjima koja i njega, sigurna sam, proganjaju. Čim ćuti o njemu, mora da neopisivo pati. A ona... Ona je peglala tad kad su joj javili da je poginuo. Pričali su mi da nije plakala čak ni kad su ga dovezli kući. Ništa. Ni suze. Međutim, ima tome dosta godina, jedne noći me je probudilo njeno vrištanje. Glas joj nije ličio na ljudski. Otac mi nije dao da uđem u njihovu sobu, ali sam i kroz zatvorena vrata bila sigurna da ga udara. Svašta mu je te noći izgovorila. Sutradan je bilo mirno kao da se ništa nije desilo. Ćutali su oboje. Ćutala sam i ja. I sve je bilo skoro isto, osim što je ona počela da pegla svaki dan. Rečeno mi je da je ništa ne pitam i nisam. Ne znam, ne znam zašto to radi. Možda zato što se u tim trenucima vraća na dan kad su joj javili da je poginuo. Možda zato što se, barem nakratko, nada da će telefon zazvoniti i da će dobiti neke druge vesti. A možda i zato što se plaši da bi opet mogla da vrišti pa traži načine kako će se utišati sama od sebe.
Znao sam da istog trenutka treba da odem iz njihove kuće jer me je bilo stid. Stideo sam se svojih misli i imao sam želju da je zagrlim i da je pustim da vrišti, do kraja života ako treba, da izvrišti sve iz sebe. Ali sam bio posramljen, prvi put u svom mladom životu, verujući da ne zaslužujem ni jednu diplomu. Zabavljao sam se maštajući o razlozima njenog čestog peglanja, a ona je zapravo u toj popeglanoj tišini patila za svojim nesrećno izgubljenim sinom. Ona mu se i dalje nadala. Pomislio sam na njene suze koje su se čuvale, u iščekivanju, i zaplakao kao ona što bi da je mogla.
Svaki put je se setim kad me neko posluži slatko od majskih ruža.
