Priđeš normalno, to jest, logično

Često me ljudi pitaju: Kako da priđem nekoj slepoj osobi na ulici, u prodavnici ili na nekom drugom mestu? Kako što bezbednije da, recimo, zaobiđem štap u nekim situacijama gde ima dosta ljudi i nije širok prostor? Kako najlakše da budem pratnja slepoj osobi koju sretnem negde na ulici? Kako da se ponašam, da ne kažem nešto pogrešno? Usputno objašnjavam kako kome stignem i već dugo u krugu slepih koji se bave pisanom rečju postoji ideja da se kod nas, kao što postoji u nekim razvijenijim zemljama napravi neki priručnik ili bar tekst koji će odgovoriti na ova i slična pitanja. Preuzimam, delimično, odgovornost i počinjem polako da pišem ovo. Neće biti suviše detaljno, a potrudiću se i da ne bude dosadno, niti predugačko.

1. Kako da priđem nekoj slepoj osobi na ulici, u prodavnici ili na nekom drugom mestu? Normalno. Prosto nemam drugi odgovor na ovo pitanje i obično kad odgovaram na njega širim ruke, mada, ne znam tačno zašto. Slepi čuju i razumeju šta im se govori na našem jeziku. Potrebno je, jedino, konkretno staviti do znanja da se obraćaš baš slepoj osobi. Ne bi bilo lepo, a možda ni primereno reći: „Ej, ti, slepi“, ali dotaći rame ili ako znaš ime osobe izgovoriti ga otklanja svaku dilemu. Nakon toga pitaš šta hoćeš i to je to. Na primer, hoćete da ustupite sedište u autobusu slepoj osobi koja je upravo ušla. Obično slepi znaju da mislite na njih kad kažete: „Sedite“, ali mislim da to, ipak, nije sigurno. Dakle, ukoliko ste blizu dotaknite slepu osobu po ruci ili joj spustite ruku na rame, pa pitajte da li hoće da sedne.

2. Kako što bezbednije da, recimo, zaobiđem štap u nekim situacijama gde ima dosta ljudi i nije širok prostor?? Ovo je veoma čest problem na koji bi trebalo da obrate pažnju kako slepi – tako i ljudi koji vide. Štap se zaobilazi tako što se čovek skloni sa strane, mada, ljudi veoma često pokušavaju da ga preskoče blaženo nesvesni toga da se on kreće levo, pa desno i tad dolazi do neprijatnih situacija, saplitanja, oštećenja štapa ili nekih prepirki. Osoba koja vidi bi trebalo da se skloni sa strane dok slepa osoba prođe ili bar samo da stane, pa da je štap dotakne i da je slepa osoba zaobiđe. Štap ne bi trebalo, bez prethodnog odobrenja pipkati ili pomerati, pogotovo ne dok se osoba kreće s njim.

3. Kako najlakše da budem pratnja slepoj osobi koju sretnem negde na ulici? Pre svega, trebalo bi pitati slepu osobu da li joj je potrebna pomoć. Međutim, ako kaže da nije to se ne odnosi lično na vas i ne bi trebalo da vas uvredi. Jednostavno, slepa osoba poznaje teren i neće da troši vaše vreme bespotrebnim iskorištavanjem vaše volje da joj pomognete. Ukoliko osoba prihvati ponuđenu pomoć trebalo bi je upitati kuda ide. Nakon toga možete ponuditi slepoj osobi da vas podlakti ili da spusti ruku na vaše rame. Trebalo bi da slepa osoba može da prati govor vašeg tela i da se orjentiše po njemu (kad siđete sa stepenika da oseti to i kad se popnete isto) Za svaki slučaj, govorite šta radite kako biste izbegli eventualne nezgode. Ukoliko pomažete slepoj osobi koju ste sreli pored pešačkog prelaza da pređe ulicu nije potrebno čak ni da vas podlakti. Samo je obavestite kada se upali zeleno svetlo za pešake. Ako objašnjavate, recimo, dok sedite na klupi slepoj osobi koja prolazi pored vas ne bi trebalo da kažete: „Eno, tamo...“ Ili: „Idi onuda.“ Slepa osoba ne vidi kuda gledate ili pokazujete rukama. Objasnite joj tako što ćete reći: „Evo, skrenite levo“ ili: „Idite pravo deset metara, pa skrenite desno.“ Ukoliko pričate slepoj osobi na koju stranu da skrene obratite pažnju na to da je, recimo, kada stojite preko puta slepe osobe i gledate je u lice vaša desna strana, zapravo, njena leva. Toga se ljudi često ne sete, pa dođe do nesporazuma. Pri izlasku i ulasku u autobus bi trebalo da propustite slepu osobu da prođe kako bi se izbegle eventualne neprijatne situacije, sudaranja, gaženja itd. Slepu osobu nije potrebno, niti poželjno izneti/uneti u autobus.

4. Kako da se ponašam, da ne kažem nešto pogrešno? Normalno. Budite ono što jeste. Slepi koriste neke ustaljene rečenice tipa: „Idem da čitam knjigu“ ili: „Vidimo se!“ Nema potrebe da izbegavate ove i slične rečenice tokom komunikacije.

5. Vozačima autobusa, radnicima/radnicama u prodavnicama, ljudima koji postavljaju tezge na ulici i svima onima kojima može biti korisno. Ovo je mali dodatak, a ne konkretno pitanje. Naime, veoma često dolazi do problema prilikom kupovine, oslobađanja nenumerisanih sedišta u autobusu i postavljenih štandova na ulicama, pa moram i ovo da kažem. Vozač autobusa bi trebalo da pita slepu osobu da li želi da sedne. Ukoliko želi trebalo bi da joj oslobodi jedno od dva moguća mesta koja su obeležena nulama. Ta mesta se nalaze blizu vrata i slepoj osobi će biti lakše da izađe, da se probije kroz gužvu i stigne do trotoara. Nije poenta u tome da vozač okrene glavu ka putnicima, pa da se razdere: „Alo, oslobodite jedno mesto“, pogotovo ne u međugradskim busevima gde su ljudi kupili svoje rezervacije. Mesto za OSI, trudnice i ljude sa malom decom već postoji i sramotno je, a i ponižavajuće urlati na ljude da oslobode svoje mesto da biste vi nule sačuvali za vaše kolege/zgodne koleginice. Što se tiče prodavnice, mislim da je poželjno, pogotovo u većim marketima da radnik/radnica priđe slepoj osobi bez pratnje i da je usluži radi izbegavanja neprijatnih situacija, eventualnog oštećenja robe i sličnih nezgoda. Takođe, lepo je kad zaposleni spakuju novac od najvrednijih do najsitnijih novčanica i obaveste osobu da je to urađeno. Što se tiče štandova i uličnih tezgi često se dešava da ih danas nema, a sutra ima. Prosto niknu preko noći. Kada slepa osoba ide sa štapom trebalo bi joj lepo, kulturno i normalnim tonom reći da zaobiđe tezgu, a ne gledati, coktati i svađati se kad se štap nađe na gaćama, kokicama ili nogarima tezge. Sve je dosta jednostavnije kad se primenjuje u praksi čistom logikom. Ovde možda zvuči komplikovano, ali ako imaš svest o tome da osoba ne vidi, da možda samo nazire tvoju siluetu, a možda ni toliko onda pustiš razum i logiku da vladaju. Osoba ne vidi, ali u većini slučajeva čuje normalno. Ne vidi, ali u većini slučajeva nema dodatnih poteškoća. Ponašaš se opušteno, nema potrebe da paničiš i urlaš, jer time stvaraš kod svih prisutnih napetost i nervozu. Samo normalno, racionalno i logično, sve drugo dolazi prirodno.

Eto, nadam se da sam bila kratka i jasna. Ovo su odgovori na neka od najčešćih pitanja i na neke svakodnevne situacije. Nadam se da će nekad, negde, nekome biti od koristi.