Osobe s oštećenim vidom u vidnom polju društva
Gost autor: Milica Janković
Osobe sa potpunim ili delimičnim oštećenjem vida su, obično, u vidnom polju društva ili precenjene ili potcenjene u odnosu na njihove realne mogućnosti i potencijale. Situacija je, u svakom slučaju, obično ekstremna. Zato dolazi do neprijatnih situacija, nesporazuma i nerazumevanja.
Neprijatne situacije su tu zbog nagomilanih predrasuda koje se talože desetinama godina u nazad. Neke od njih su: Slepi bolje čuju. Slepi imaju šesto čulo. Slepima je Bog dao da ne vide zato što je znao da će moći da se nose s tim. Slepi su apsolutni sluhisti, pa umeju da pevaju i sviraju. Slepi ne mogu da rade. Slepi ne mogu da se kreću. Slepi su nepismeni. Slepi nikako ne mogu da budu samostalni. Slepe bi trebalo nadgledati. Slabovidi ne vide samo na daljinu. Slabovidi vide samo na nosu. Slabovidi ne mogu uopšte da čitaju. Slabovidi ne mogu da rade s papirima.
Predrasude postoje zato što ljudi nisu dovoljno edukovani.
Na medicinskom fakultetu (koliko ja znam i koliko mi iskustvo govori) studente, koji bi trebalo jednog dana da budu lekari i da pomažu svima, čak i ljudima s oštećenim vidom ne uče kako da se ponašaju s nama. Nekad mi se čini kao da i sami lekari ne kapiraju razliku između nedostatka vida i nedostatka, recimo, racionalnosti, sluha, pokretljivosti udova... Jednom sam otišla kod dermatologa s majkom koja mi je bila samo fizička pratnja. Doktorka je, pričajući sa mnom vikala, a mojoj majci se obraćala normalnim tonom. Pokušala sam staloženošću i mirnim tonom da joj dokažem da dobro čujem, ali nisam uspela. Prilično me je isfrustrirala, pa sam bila izuzetno bezobrazna i rekla joj da nije normalna, da bi trebalo, kad već ne zna razliku između osobe koja ne vidi i one koja ne čuje da prodaje luk na pijaci petkom. Ispala sam bezobrazna u ovoj situaciji prema osobama koje prodaju luk, a ne prema njoj. Oprostite, pogotovo ti, bako, koja mi luk prodaješ! Bivši stomatolog mi je jednom prilikom rekao: „Samo ću malo da te bocnem, bebo.“ Imao je sreće što sam već bila pod anestezijom, držala ono što sakuplja tečnost i imala još sto stvari u ustima, pa nisam mogla da odgovorim.
Neupućenost ne zahvata samo medicinsku struku, ali čovek se zapita: „Ako oni nemaju pojma kako da se ponašaju, ko je šta i kakav je ko, kako da očekujemo da drugi ljudi znaju?“
Kako bi, recimo, novi vozač autobusa mogao da zna da ne bi trebalo da me iznese iz prevoza, niti da tera staru gospođu da mi ustupi mesto zato što misli da ću pasti čim bude ušao u krivinu?
Kako sagovornica koju sam par minuta ranije srela u vozu da zna da nije lepo pitati: „Je l ti možeš da živiš normalno?“ Psiholog mi je jednom dala da radim testove sa slikama i uopšte nije shvatila gde je pogrešila čak ni onda kad su mi rezultati bili toliko loši da je shvatila da nešto nije baš u redu s celim tim događajem.
Trudim se koliko god mogu da objasnim lepo ljudima i da ih uputim, ali nekad, zaista, nemam više živaca, niti razumevanja, a pogotovo ne za medicinske radnike. Kad god putujem negde i neko me nešto pita odgovaram u skladu s njegovim tonom, i samim pitanjem. Smatram da ja kao jedinka mogu da doprinesem, ali nisam dovoljna. Nije dovoljno da samo mi koji s hendikepom živimo stalno pričamo okolo o njemu. To čak i ne vredi koliko emisije, novine i drugi mediji. Mi nismo dovoljno glasni i moćni. Govorili su mi ljudi da sam im razbila predrasude, da oni moj život i živote ljudi sa hendikepom nisu zamišljali tako, da su prijatno iznenađeni i tako to. Veoma me raduju i rastužuju takvi komentari. Raduje me to što sam, ipak, uspela da razbijem predrasude i da dozvolim ljudima da me upoznaju, a rastužuje me to što im mediji nisu dali realnu sliku.
U vidnom polju društva postoji, dakle, veliki problem. Jedna iracionalna slika koju mnogi pokušavaju da isprave, ali u većini situacija na neki pogrešan način. Znate, već je prihvaćen taj stav da su generalno sve osobe sa hendikepom jadne, bedne i da nema pas za šta da ih ujede. To je zbog srceparajućih, tužnih priča koje se pojavljuju u medijima kako onda kada je nekome zaista neophodna novčana ili neka druga pomoć – Tako i onda kada to nije slučaj. Senzacionalizam jede realnu sliku kao da je kašica za bebe. Ljudi (bez obzira na to što mnogi neće priznati ni sebi) vole da čitaju o onima koji su predstavljeni kao jadnici. Mislim da im to daje neku vrstu utehe tipa: „Ne daj Bože nikome. Evo, nije meni najgore“ Međutim, osobe sa hendikepom nisu samim tim što ga imaju - prosjaci. Nije potrebno, dakle, da mi gurate dvesta dinara u ruku na ulici, niti kada hoću da vas pitam nešto da kažete: „Beži, nemam ni ja pare“, vaše finansijsko stanje me ne zanima, to je nepristojno.
Meni je, u vidnom polju društva svaki muškarac s kojim podlakćena idem brat ili otac, a svaka ženska osoba majka, tetka, sestra... Hej, ja imam dečka. Mogu da nađem kombinaciju, šemu za veče ili nedelju, a da mi bude lepo i da to želim. Ja nisam seksualno neaktivna. Mogu, takođe, ako hoću i da imam sedog dečka. Imam brata i sestre, ali i prijateljice, najbolje drugarice, poznanice, saradnike ili saradnice. Ma, mogu, ako me privlači isti pol i da budem gej.
Nije tačno ni to da ne mogu da se odbranim. Umem, brate, da psujem, ali i da udaram.
Nisu sve situacije neprijatne, to nikako! Doživela sam puno lepih trenutaka i stvorila dosta divnih uspomena, osećanja i konverzacija sa potpuno nepoznatim ljudima od kojih mnoge, verovatno, više neću sresti ili bar nećemo baš pričati. Neki od njih su bili upućeni, pričali mi da poznaju nekoga ko ne vidi, ali većina ljudi ne zna ništa tačno o osobama s oštećenim vidom. Međutim, mnogi lepo priđu, a ja se potrudim da otkočim njihovu radoznalost. Vidi se odmah ko je čitao novine, ko poznaje nekoga ko ne vidi, a ko nema baš nikakvo iskustvo bilo ono pozitivno ili negativno.
Trebalo je da prođe vremena, da prošetam mnogim ulicama i nađem se u različitim situacijama da bih shvatila koliko je, zapravo, pogled ovog društva prema osobama s oštećenim vidom i generalno, prema osobama s težim hendikepom zamućen raznim člancima, emisijama, predrasudama, generalizacijama...
Borim se za sebe koliko god mogu u datom trenutku. Sad, u ovom pokušavam bar malo da obrišem zamućene poglede ovog društva.
