Crtice iz života - Emilija
Autor: Olgica Simunić
Oduvek je bila lepa. Divlja, onako, nedostižna. Odrasle smo zajedno, bile nerazdvojne, pravile gluposti. Nismo nikad lagale jedna drugu. Majka joj je bila stalno tužna. Nesrećna, toga se sećam. I mog vrpoljenja pred njom, kad god je trebalo da sačekam Emiliju dok jede, pa da otrčimo na poljanče. Uvek me je odlazak iz njenog stana činio ponovo slobodnom, i uvek bih se okrenula da vidim da li još ima tu silu tuge u sebi. I tako smo odrastale, i maštale ispred zgrade do kasnih sati, pričale o svačemu, kikotale se. Komšija Tane izlazio bi na prozor redovno da nas ućutkuje. Dođe Ema uplakana to jutro, kaže: - Ja idem s majkom za Nemačku.- Ubiću se. Svako veče prozori zatvoreni, roletne spuštene. Muka neka.
Prijatelj mi otišao. Daleko. I sve smo prošli, i preživeli. I svašta smo slušali o Emiliji. Ja sam znala. Znala sam da ništa od toga nije tačno. Nema kontakta, ne zna se gde je, ali svi znaju da je postala kurva, da je umrla u nekoj javnoj kući, da, da...
Juče, posle tačno 31 godine, staje ispred mene žena, hoće da me grli, spetljala se, gleda me kao što može da te vidi samo onaj ko zna kako dišeš. Izgleda kao milion dolara. Halo, gospođo, nemojte da preterujemo, mislim, polako, bre. Kaže: - Ja sam bre, ludačo, Emilija.- Ok, diši, diši, nije mi dobro... Ulazimo u prvi kafić, ne znamo odakle da počnemo... 12 sati, podne, ona traži duplu votku. Odmah i jos jednu. Opa!! Diši, Olga, diši. Bura neka, šta li je? Prestajem da je zapitkujem. Čekam... Kaže: - Znaš, izašla sam pre 17 dana iz zatvora, pa ne mogu da se baš još sredim... Ubila sam skota, Olga, odležala 14 godina.- Ja duplu votku, odmah. Koga, Emilija? - Očuha. Znaš šta, govno smrdljivo, opet bih ga ubila!- Flaša votke na stolu, konobar pobeže u drugi deo. Ćutimo.
Da l' smem da je pitam, a da je ne ranim. Čitala sam, znam da se dešava, znam da je oko nas, al' što, bre bože, Emiliji da dosudiš takvu sudbinu?!
Zna me ona, čita moje ćutanje. - Svaku noć, Olga, svaku noć, godinama. Svaku noć me je jebao i plaćao po pet maraka, od kad smo otišli. Keva znala, ćutala kao pička, umrla od čuke kad je saznala da sam trudna. Sutradan sam ga zaklala. I pozvala policiju... U zatvoru sam se porodila, uzeli ga neki Makedonci, javljali mi u početku kako je. Lep dečkić, slali neke slike, posle ništa... A, ti, šta radiš, kako si? Što plačeš, jebote, znaš da mi uvek bilo teško da te vidim kad plačeš?-
