SENKA
Autor: Jelena Ćuslović
– Ja sam ovde slučajno.
– Ja nisam. Ja sam tvoja senka.
– Ali senke ne pričaju.
– Verovatno, ali ja pričam, tiho.
– Nikada nisam upoznala senku koja priča.
– Nikada nisam upoznao nekoga čija sam senka postao pre toga.
– Ti si muško?
– Ti si žensko?
– Da, jesi. Nisam obratila pažnju.
– Da, jesam. Nisi razmišljala.
– Iskreno, draže mi je što jesi. Ne znam šta bih sa ženom, naročito kao senkom.
– Iskreno, ni ja sa muškarcem, čak i da je senka.
– Duhovit si.
– Nisam, ti si. Ja sam tvoja senka, sećaš se?!
– Ti si čovek. Kako čovek može da bude nečija senka?
– Može. Ako želi i ako se potrudi. Nisi živela dovoljno dugo da saznaš.
– Ali ti imaš neki čudan oblik. Moje telo nije takvo.
– Nije jer ja nisam senka tvoga tela. Ja sam senka tvojih reči, a one imaju čudan oblik. Zar ne?! Ja ne zavisim od sunca i uvek sam pored tebe. Tu sam i kada spavaš.
– Deluje mi da si kao senka tužan.
– Nisam. Tužan sam samo kao čovek.
– Ja ću biti tužna ako se razočaraš u mene ili u moje reči.
– A ja ako me ne budeš htela kao čoveka ili kao senku.
– Ako si senka mojih reči moraš i mene da upoznaš.
– Ako sam senka tvojih reči treba i ti svoju senku rečima da naučiš.
– Zapleo si me sad u sopstvene.
– Šta misliš kako je meni?!
Dan kad ga je ugledala pružila mu je šansu, ali i sebi, da ga bolje upozna. Taj dan je ćutala iz sve snage dok joj se nije približio on. Misli joj nisu ćutale, ali zato prsti jesu. Pojavio se u tom ćutanju tiho, sa malo reči i bez ljubavi. On. Sam. Senka. Kao čovek joj nije nosio darove, nije bio spreman da joj obeća bilo šta. A ona? Nije ni tražila. Nije ni znala zašto je tu, ali joj je prijao. Njega su tražile njene reči, njima je bio potreban. I nije on bio samo njihova senka, ali je za nju bilo bezazlenije da ne otkriva sve razloge njegovog pojavljivanja. Poželela je susret s njegovim očima, on se tome bojažljivo i sam nadao.
Sutradan je bio na istom mestu – blizu nje. Govorio je malo više, ali ovog puta još tiše. Morala je da mu priđe kako bi ga čula. To je i želeo, zato je tiho i govorio. Učili su jedno o drugom, tajnovitošću ogrnuti sve više, razgovarajući o senkama sve ređe.
Nije želela da ga pita kada se pojavio, kada je oči prvi put otvorio jer je taj broj bio zabeležen zbog drugih, ne zbog nje. Senke ne mogu da stare jer senke se ne rađaju, senke i ne umiru. Senke jedino mogu da izblede. Sam joj je, međutim, rekao koliko godina je morao da čeka dok se nije pojavila ona i svoje odškrinula. Njoj je bilo svejedno. Za nju su te godine njihove odgovarale jedna drugoj, napisane, izgovorene. Volela je cifru koja se ponavlja i to je bilo sve. Uostalom, zbog čega bi godinama pridavala značaj?! Poznavala je dečake koji su bili stariji od njega i ozbiljne ljude koji su bili manji muškarci u poređenju s njim. Često je bila u muškom društvu, još češće razgovarala sa njima. Ali on... On je od tih muškaraca bio tiši. Poput senke, naravno. Stajao je u mestu dok je ona išla unapred i vrlo često se trkom unazad vraćala. A vraćala se ljudima koji su je voleli, vraćala se životu u koji je nekad verovala, oživljavala je stare istine. Vraćala se, a da to niko nije ni znao. Vraćala im se u sebi. Vraćala se, iako je izgledalo da svoj život osvaja preskačući stepenike. Život koji je ponekad bio toliko opor da se nije dao progutati lako, a morao je biti progutan bez obzira na ukus. Zalogaja je bila svesna i gutala bi ćutke, ali ih je nekako bilo lakše savladati kada bi uspavala sve razloge njihovog nastanka.
On je pravio korake koji su od njenih čitavu večnost bili manji i planove samo za sad, za dan. I ničemu nije mogao da je nauči jer sve što je imao da joj kaže, ona je saznala razliku njihovih godina ranije. Zbog toga joj je postao miliji nego drugi. Bio je najmanje komplikovan od svih svojih prethodnika, razumljiv, neko ko govori ono što misli i u dela pretvara sve ono što kaže. On joj je, u tom trenutku, bio baš potaman. I nije želeo da je zadivi. Bila mu je blizu i to mu je bilo dovoljno. Bio je njena senka i zbog toga je bio srećan. Nije mu bilo svejedno koliko dugo će ona u tom njihovom polumraku ostati i kada će iz njega odlučiti da izađe, ali su oboje znali da zbog toga mora da ćuti. A znali su i da ona nikada neće poželeti da se zadrži u njemu dugo...
Iako su govorili istim jezikom, on je nju morao da iščitava više puta. Bila je složena za razumevanje, iako je neprestano tvrdila da je s njom jednostavno. Kao senka njenih reči morao je dobro da shvati njihovo značenje.
Bio je sastavljen od delova koji nisu starili istom brzinom. Najstarije mu je bilo srce – izbušeno i oštećeno. Zato joj ga nije ni nudio. Nešto mlađe su mu bile ruke i noge – još uvek je bio brz i spretan. Ali zato su mu oči i duša bili kao u nekog deteta, iskrenog i naivnog, deteta koje ima sve ljudske vrednosti svojstvene odraslom čoveku. Njegove detinje oči i duša, toliko malena da može u dlan da stane, pružale su dom najlepšim i najvrednijim crtama ljudskog karaktera koje su samo kod posebnih ljudi bile zašivene za njihovo naličje. A duša mu je bila sitna ne zato što je zaista takva bila, već da bi zavarala svojom veličinom. Skupila se sama od sebe da ne bi i ona ostarila pre vremena. Eto, takav je bio on, čovek-senka.
Oboje su voleli mračna mesta. U prostoru su se dodirima bolje snalazili. Vremenom je o njemu sve više razmišljala kao o čoveku a sve manje kao o senci svojih reči. Vremenom je počela da mu dodiruje prste zamišljajući kakav je osećaj biti ispod njih. Dodirivala mu je i kosu da bi je zapamtila kada se svako svojoj kući bude vratio. U rukama je držala predmete koji su mu pripadali kako bi ga što bolje upoznala. Gledala mu je ramena. Njegova ramena su pravila pokrete koji su joj bili najdraži. I pitala se: Zašto sad njegovi prsti, kosa njegova i ti pokreti dragi? Zašto sad, zašto ne razliku njihovih godina ranije? Zašto sad on kao senka, a ne nekad kao čovek? Njena koža je odavno bila popunjena i nije bilo slobodnog mesta za njegova milovanja. Telo je njeno uveliko već omeđena teritorija preko čijih zidova je mogla samo da viri. A sa druge strane je bio on, on koji joj je se predstavio kao senka, iako su oboje osećali da bi mogao biti i više od toga.
Voleo je da je gleda dok priča, dok se smeje. Voleo je da je posmatra kada bi zabacila glavu unazad nestajući u svojim mislima, kada bi se udaljavala od svega što je poznavao pre nego što ju je upoznao. I po tome se razlikovao od drugih.
Uživala je u njegovim interpretacijama realnosti, u senkama koje je na njima uočavala. Pričali su o istom životu na različite načine. Bili su potrebni jedno drugom, a mogli su da se imaju samo u senkama. I to je bilo sve. I to su oboje dobro znali. A znali su i šta im odgovara i koje pragove ne žele da pređu. Imali su dovoljno godina da im postupnost nije bila potrebna. Znala je ona, znao je i on kao senka, ali je još bolje znao kao čovek.
Molio ju je da o njemu ne priča. Strah ga je bilo da će s tim pričama iz njenog života da nestane. Nadao se da će od drugih muškaraca duže da traje. I jeste. Trajao je. Nastavio je da traje kao njena senka koja se smanjivala do neprimetnosti, ali koja je u isto vreme mogla da poraste samo ako bi ona to poželela. Bio je prilagodljiv. Nije mogao biti njen čovek, ali je mogao da bude njena senka. I ostao je senka. Ostao je njena tajna, do kraja.
– Ja sam ovde slučajno.
– Ti si ljubav moja.
