Ona puni pedest godina u junu i nema neke vajde što ima položen državni ispit. Ono, nije baš da nema, mada u tim godinama biti profesorka engleskog na decenijskoj zameni u Obrazovnom centru, u Železniku, koga klinci od milošte zovu Teksas, i nije neki naročiti, fakin ačivment.
Zove se Snežana. Pokojna keva joj je tepala Snele, ekipa ii Ribnikara Nena, oni iz Osme-Nensić, sa faksa-Sneki, a poprilično, anti-urbano, nastavničko veće iz železnog predgrađa-Žana, ili Sneža, što je inače do te mere nerviralo, da se najčešće, ili samo nakiselo smeškala, ili se nije ni odazivala.
Da joj je neko davno, čak i slajtli zajebantskim tonom nagovestio da će iz čisto ekonomskih razloga, dakle „tibicom za papicom“, svako jutro morati da prisilno napušta svoj belomedvedski-zaštićen rezervat , omeđen „Dvojkinim“ šinastim, čeličnim potpeticama, ‘ladno bi mu rekla da jede govna.
Pa, treba joj najmanje sat do tamo, i sat nazad, uz apstrahovanje kulturološkog šoka, i civilizacijske regresije zbog susreta sa podivljalim adolescentima, koji govore samo u teškoj samoodbrani, drkaju mobitele po vas beli dan, i uglavnom joj zbog visokih obrazovnih kriterijuma prete bezbol palicama, zovući je posprdno-Paris Hilton, zbog vidno kurcobolnog odnosa prema fešn, ili još bolje, lajfstajl postulatima - jer ona bez blama nosi cicanu haljinu nedefinisanog oblika na sportske patike neprepoznatljive marke, i ogrnutu teksas košulju iskrzanih rukava (sa bedžom Elvisa Kostela) , upotpunjenu platnenim šeširićem kojim, najčešće krajem radne nedelje, idealno maskira neopranu kosurdaču i neofarbani izrastak.
Još uvek živi na trećem spratu u roditeljskom stanu u Smiljanićevoj, u kome možda na zidovima visi kompletna Medijala, i biblioteka je veća od njene, školske, ali je zato poslednji komad nameštaja kupljen još za zemana-Raif-bega Dizdarevića, metalni vodokotlić je već godinama pritajeni držač saksije i skrivena polica za stare novine, a veš mašini jedino radi program za šareno rublje, na četrdeset stepeni.
A, Bog je svedok, mada u njega ne veruje onoliko koliko bi želela, da nije uvek tako bilo!
Među prvima je dobila „mecu“, i pretvorila se iz „ružnog pičeta“, u raskošnog labuda, čudeći se zašto su ljudi bili toliko zlobni dok su balavili na njene napupele obline. Furala je prvo sa Mikcem, hokejašem Partizana, pa s Cakijem, gitaristom Voćnih Tenkova, joj... pa sa onim buljavim skotom-večitim studentom dramaturgije, a, i s matorim, trbušastim glumcem Ateljea, ali joj je pamet pomutio jedino Vlasta, razbludni sin ambasadora Đura Agbabe. Mada, i on se primio k'o mlad majmun, što jes’ jes’!
Mora se priznati da je opasno radila hemija, i da su se čitavu deceniju, švrćkali, duvkali, cirkali, vodali i planirali pravi momenat u kom će stati na čudesni artefakt iz „Ludog kamenoloma“.
Vlastu je bez svake sumnje brak potpuno promenio. Aha, kad' bi se zajebavali!
Zbrisao je bez traga pre nego se napunila prva pletena korpa sa Teodorinim usranim tetra i švedskim pelenama, koje je trebalo prvo degovnirati, pa otprati na ruke u lavorčetu, i ubaciti u perilicu, kojoj je tada još uvek radilo iskuvavanje. Igrom slučaja Vlastin matori je baš tada odrađivao poslednji diplomatski mandat u Švedskoj, i barem u prvom trenutku, bilo je nekog ludog radovanja da će im se i devojke pridružiti, u velelepnoj, hiperborejskoj, rezidenciji sa metalnom pločicom na kojoj piše Agbaba.
Biće gaće, samo ne znam ka’ će!
Da se ne lažemo, nije se ni u novouspostavljenoj demokratiji toliko loše živelo, a to što su povremeno letele bombe, gorele skupštine i kotrljale se premijerske glave moglo je da prođe, jer je bradati hipster iz Zabranjenog grada, na izričitu molbu svojih korisnika, velikodušno podario „lavlje srce, da izdrže dane buduće“, i jedan džinovski anestetik-analgetik, u vidu-sisatog, palog anđela, da te događaje emotivno i opeva, svojim prozuklim, raspalim glasom, nalik povraćanju.
I, eto, dođe leto pedeseto, a razočarana profesorka , koja je i dalje volela seks i rado ga se sećala, skoro da je mogla da zaključi - „da već dugo nema nikoga, da joj kaže-ti si moja, ti si moja, ti si..“.
Tako je barem bilo u realnom svetu! U onom drugom, virtualnom, kao da je treptalo prigušeno svetlo na kraju bordela.
Zvao se Moma, završio je Političke nauke, voleo je Prusta, Smitse, poeziju, jorkširske terijere, i nije jeo meso, sigurno poslednjih dvadeset godina. Status veze mu je bio komplikovan, ali je malo po malo, zahvaljujući fotografijama, upoznavala njegovo pravo lice - i, to lice joj je već nedostajalo.
„Još malo i gotovo krečenje“, „Prva kafica sa Staramajkom“, „Sve je stalo, samo deca rastu“(sa ćerkom tinejdžerkom, ispred Trijumfalne kapije), pisalo je ispod njegovih objava, a on sam je bio srećan što može da se nađe ostarelim roditeljima, i izvede svoje čedo na put, bez pomoći majke, očigledno „nestale u prevodu“, preuranjenog, idealizovanog, studentskog braka.
Međusobno su se častili lajkovima hitova iz osamdesetih i komičnih statusa političke prirode, a njena ljuštura je, na momente, postajala pristojno mesto za život. Naravno to je značilo i kvalitativno poboljšanje odnosa sa buntovnom ćerkom Teodorom. Čak joj je i oprostila uvredu da je „matora, iskompleksirana, bolesnica“, ne želeći da joj kvari rođendansku proslavu.
Majčina prva radost puni osamnaest godina u junu (rođene su, gle čuda, u isti dan), i ne razmišlja o faksu, kada položi maturski ispit. Jer, to je, znači, za luzere, koji znači, nebitno, ne znaju ništa, znači, drugo, u životu! Hoće i malo da se odmori - od školskih smaranja, i dugih veza u kojima je gubila vreme i energiju. Ima novog dečka, i dobro im je ovako. Za sada ništa ne planiraju, i nigde ne žure. Jedino bi htela da je keva ispoštuje za proslavu punoletstva, po mogućstvu u kafani „Odi dedi, a, ne nekom drugom“, na Slanačkom putu, koju svakako treba rezervisati na vreme. Jebiga, rezervisaće, razmišlja Snežana poluglasno. Iako se intimno ne slaže sa sveopštim terorom seljane, zaključuje da nema baš dece za bacanje.
A onda stiže notifaj, i to onaj srednji! Konačno prva Momina poruka, direktno u inboks. Malo je u neverici, malo čuka fura divljinu, а stomačni baterflaji klepeću nanulama. Oznojeni prsti nervozno pretvaraju strelicu u kažiprst, tik iznad crvene, svetleće ikonice.
U prvi mah joj se čini da je običan spem, jer atačovana slika liči na pornografske viruse koji svakodnevno zatrpavaju net. Ipak razaznaje dobrog Samarićanina, sina, i požrtvovanog oca, sa isukanim „dikom“ u gro planu, i šaljivim narativom zakićenim namigujućim smajlijem:
„A, šta kažeš? Da li bi mogla privremeno da ga sakriješ?
- A) Analno,
- B) Oralno (oral b, dobra fora !!!! :))
- C) Vaginalno
Zaokruži!“
Profesorka Sneža, iako uzdrmana neočekivanom erupcijom prostote, u trenutku smisli i ispisa odgovor.
„Draga muškarčino, izgleda mi da ti se potkrala kardinalna greška! Sva je prilika, da si poruku za mene poslao svojoj voljenoj mamici, a onu njenu, greškom meni. Izvini se gospođi u moje ime, i uživajte zajedno! Sa srećom, BLOK!“
Zatim otpi gutljaj kisele vode i ode u kuhinju da zakuva kaficu na štednjaku. Probrlja istraživački po ćerkinoj tašni i pronađe kutiju s cigaretama. Ostavila je duvan, još poodavno, ali joj niko neće zameriti jednu uz kafu. Reklo bi se da joj budilnik jutros nije zvonio, ali, da zlo ne čuje , bila je već potpuno budna.
