Gradovi i himere – Vijentian
Autor: Gordana Babić
U Vijentianu, glavnom gradu republike Laos, sam prvi put bila pre četiri godine. Kada sam prešla most preko reke Mekong, takozvani Most prijateljstva, koji povezuje dve zemlje Tajland i Laos, i dok sam se vozila prema samom gradu, razmišljala sam kako je u stvari dobro kada o nekom gradu ne znamo ništa, pa nešto posebno i ne očekujemo. A onda me je na ulazu u centar Vijentiana dočekala radnjica delikatesa, iznad čijeg je ulaza bila velika stilizovana boca francuskog konjaka, a pored nje, uz državnu zastavu, i zastava sa srpom i čekicem. Prizor kao da hoće tek pristiglom putniku da kaže: Dobro došli u zemlju u kojoj nasleđe iz francuskog kolonijalnog perioda uspešno koegzistira rame uz rame sa komunizmom. I zbilja, a to sam kasnije uvidela, Laos je službeno još uvek komunistička zemlja, ali neslužbeno sa komunizmom je samo još veže politički monopol vladajuće Narodne Revolucionarne Partije koja je na vlasti od sedamdesetih godina prošlog veka. Mnogo toga baš i nema veze sa pomenutim sistemom. Budizam je državna religija, a zanimljivo je da na službenom državnom grbu Laosa nisu ni petokraka ni srp i čekić, već silueta Pha That Luanga, poznatog budističkog hrama u zemlji.
Vijentian je mali grad. Uspavan, miran. Maltene zaboravljen u vremenu. Nema u njemu visokih građevina, buke i gužve. Nema azijske haotičnosti. Nema ni ogromnih molova, novih ‘svetilišta’ jugoistočne Azije.
Može se reći da je spomenik Chao Anouyongu, kralju nekadašnje laoške kraljevine Lang Xan, koji je pre šest vekova svoj tron premestio iz Luan Prabanga u Vijentian, vizuelni simbol grada. Tu je i Patuxai - kopija francuske Trijumfalne kapije, koja se može videti na skoro svim razglednicama grada. Zatim That Dam ili Crna stupa, za koju se verovalo da u njoj živi zmaj sa sedam glava koji je pokušao da zaštiti grad od invazije armije Siama 1827. godine. Ali grad ne bi bio to što jeste da nije hramova kao sto su Wat Si Siket, Hwa Pha Kaeo. Ili čuveni Pha That Luang, legenda kaže da se u njemu čuva Budino rebro.
No ono što se meni na prvi pogled dopalo u Vijentianu je mir, nesvakidašnji mir. Atmosfera u vazduhu. Mirisi. Pomalo nespretni miks evropskog i azijskog, pong paa riba iz Mekonga, i francuski baget, široke avenije sa dvoredima i tuk tukovi, graciozne Laošanke u svojim lepim tradicionalnim suknjama sinh, koje nose u školi, na poslu, na ulici... I naravno ljudi uopšte. Laošani su jedan divan narod.
Laos je zemlja koja je u modernoj istoriji bila najviše bombardovana. Statistika kaže da je za vreme dvanaestogodišnjeg rata u Vijetnamu, svakih devet minuta na Laos padala po jedna bomba. Cilj američkih bombardovanja u najvećoj meri je bilo uništenje kanala za snabdevanje koji su tokom vijetnamskog rata prolazili kroz Laos. I danas, nekoliko decenija kasnije, od neeksplodiranih kasetnih bombi u Laosu ginu ljudi, među njima ima i puno dece. No obični Loašani ne deluju ogorčeno zbog prošlosti niti imaju odbojnost prema belom čoveku, naprotiv, izuzetno su srdačni i otvoreni prema strancima. Naravno ovo je moj utisak stečen na osnovu susreta sa ljudima. Sutep, taksista koji redovno vozi putnike na relaciji Most prijateljstva – Vijentian, pričao mi je da su njegovi roditelji svojevremeno u svojoj seoskoj kući, ugostili jednog Amerikanca, učesnika u vijetnamskom ratu. Osećao je potrebu da opet obiđe ovaj deo sveta jer ga je dugo mučilo sve ono što je u ratu video i doživeo. Njegovi roditelji su ga ugostili kako su najbolje mogli, Amerikanac im se izvinio zbog svih bačenih bombi i izgubljenih života, i zaplakao je. Plakali su i Sutepovi roditelji. Plakao je i Sutep dok je to pričao. A pričao je sa nekom dozom sete i topline, bez imalo osuđivanja. Ne mogu reći da sve to u meni nije, barem za trenutak, pobudilo zračak vere u ljudsku dobrotu.
Moje omiljeno mesto u Vijenatianu je plato pokraj reke Mekong na kome se kreativci uveče okupljaju i prodaju svoje rukotvorine, i gde se svašta može naći. Tu sam upoznala gospođu Mun, sredovečnu samouku slikarku. Zadnji put kada sam bila u Vijentianu, kupila sam od nje predivan mozaik rađen na platnu, na kome je kroz cvet lotosa predstavljen ciklus rađanja i umiranja. Zamolila sam je da mi nešto malo više kaže o toj slici. Ozbiljnim glasom odgovorila mi je: ‘Ko zna, taj ćuti.’ Videvši da sam se malo zbunila uz široki osmeh mi je rekla: ‘Ah, botong kangvon’, dajući mi do znanja da je sve u redu. Pokušavala sam kasnije sebi da odgonetnem šta je Mun u stvari htela da kaže, no sve u svemu, ova neobična žena je za mene postala asocijacija na Vijentian, pa ne mogu da je ne pomenem.
Kroz grad protiče reka Mekong. Dvanaesta je po dužini na svetu, a sedma u Aziji. Nakon Tibeta, provincije Junan i Mijanmara, protiče kroz Laos i Tajland, a potom nastavlja u Kambodžu i Vijetnam gde stvara veličanstvenu deltu i uliva se u Južnokinesko more kod nekadašnjeg Sajgona.
Rano je jutro. Prodavci ulične hrane zveckaju posuđem. Budistički monasi su u koloni već krenuli po svoje zalihe pirinča. Pijem onaj gusti ledeni čaj koji se kupuje na ulici i gledam Mekong. Blatnjave boje teče lenjo u ritmu samog grada. Kada sam ga prvi put videla, pitala sam se u čemu je lepota te reke o kojoj sam toliko slušala? A sada sam je na neki način zavolela. Kažu da reka nosi frekvenciju mesta kroz koje protiče. Možda ima nečega u tome… No, vreme je za put.
Ko zna taj ćuti.
