Gde smo nestali, a nismo nestali?
Autor: Aleksandra Saša Kivela
,,Iako se izvorno jugoslovenstvo temeljilo na ideji o etničkom, jezičkom i kulturnom jedinstvu Južnih Slovena, moderni identitet etničkih Jugoslovena je pretežno zasnovano na iskustvu iz vremena druge, socijalističke Jugoslavije, kada se svaki građanin Jugoslavije mogao izjasniti kao Jugosloven, pa čak i oni neslovenskog porekla.
Nakon raspada jugoslovenske države 1991. godine jugoslovenski identitet je postao nepoželjan za nove političke elite u državama nastalim raspadom Jugoslavije. Tada jugoslovenski identitet postaje navodno lažni identitet od kojeg su se staro/ nove nacije oslobađale. Tako su mnogi građani jugoslovenske nacionalnosti promenili (nad) nacionalni idetintet i prihvatili identitet njihovog etničkog porekla."
(Wikipedija)
Ceo život su me učili nečemu, što se bazira na časti, poštenju, razumevanju. Biti veran i odan drug. A onda su mufljuzi - koji su ceo život živeli dobro, a zinula guzica na još bolje, rasprcali sve u tri poteza.
Ceo život živiš na istoj adresi, a promenio si četiri države, i preko noći su te izbrisali sa liste postojećih. Odjednom je postalo sramota biti Jugosloven. Ako se tako izjašnjavaš ti si neki nostalgičar. A sve to sa nekim posprdnim tonom. Odjednom smo nestali, ne spominjemo se, nema nas. Gde smo to nestali, a nismo nestali, pretabani u neke druge nacije?
Prema poslednjem popisu stanovništva iz 2011. u Srbiji je bilo 23 303 Jugoslovena. Po brojnosti, deseta nacionalna zajednica u Srbiji. Najviše ih ima u Vojvodini i Beogradu, prosečne starosti oko 50 godina. Neki od njih tvrde da su evropski Kurdi, neki se upoređuju sa Atlantiđanima, a moglo bi se reći da spadaju u moderne apatride. Potomci više od 20 nacija svoje mešovito poreklo najlakše definišu kroz jugoslovenstvo, što je u prethodnoj državi bio logičan izbor. Eksploziju osećanja nacionalne pripadnosti, deo mešanog stanovništva doživeo je kao veliku ličnu dilemu, ponekad čak sa dimenzijama krize identiteta. Apsurd i svojevrsna tragika traženja svog nacionalnog određenja u takvoj situaciji ilustruju slučajevi izjašnjavanja na popisu kao: NIŠTA.
Onog dana kada sam mogla da se izjasnim, ja sam Jugoslovenka, to mi je najnormalnije bilo. I Srbi su se izjašnjavali. Biti Srbin, Hrvat, znači, stvar je odluke, a ne etničkog nasleđa?
Barabe su prešle sa jedne na drugu Jugoslaviju, potom na onu sprdnju od Srbije i Crne Gore, pa samo na Srbiju. Mi smo ostali kao govna na putu, svi se nešto stide da kažu ko su. Sad je na popisu realnije da kažeš da si Džedaj, Hobit, Eskim, jer ako se izjasniš kao Jugosloven gledaju te sažaljivo. Veća je fora biti Džedaj. Ispada da je to realno koliko i Jugosloven.
Ipak, mnogi Jugosloveni svoj izbor doživljavaju kao bekstvo od ništavila. Mnogi svoje Jugoslovenstvo biraju dobrovoljno i sa ponosom. Često, sa nostalgijom koja ih veže za nekadašnju državu i koju jedino osećaju kao svoju.
Iskreno, meni srce i dalje zaigra kada čujem Hej Sloveni. Uz to smo rasli, to je ono što znam i osećam kao svoje. Danas je, recimo sramota imati našu zastavu sa petokrakom. To se izjednačava: Jugosloven = komunista = onaj koji je protiv Srba, Hrvata, Bosanaca, k*****, palaca, pravoslavaca.
To što je matična država Jugoslovena razorena, ne mora da znači da oni više ne postoje. I dok je Jugoslovenima to opredeljenje sasvim legitimna stvar, ono ne dobija svoju zakonsku potvrdu. Postoji li strah da bi postojanje Jugoslovena kao nacionalne manjine obesmislila u velikoj meri istoriju poslednje dve decenije na brdovitom Balkanu? Istoriju nepotrebnih ratova potpuno srodnih etničkih grupa? Tako se može zaključiti da je pitanje jugoslovenstva između ostalog pitanje odgovornosti. Jugoslovenstvo obesmišljava ovdašnje sukobe i ratove i pokazuje ko je iz njih profitorao, ko je platio i ko još uvek plaća njihovu cenu.
Koliko je ideja ili osećaj pripadanja nečemu čega više nema, održiva i realna, nadam se, pokazaće vreme. Možda ćemo jednoga dana dobiti odgovor na pitanje da li je jugoslovenstvo anahrona pojava ili je ta ideja ispred svog vremena. Ukoliko je to uopšte važno onima koji se i danas osećaju Jugoslovenima. Biti Jugosloven, danas takođe je poruka onima na vlasti da je ona bivša država bila bolja od ove sadašnje.
Ujedno, to je i način da se čovek odbrani od nametanja nacionalnih koncepata. Jer, ne mogu nikome iz sveta da objasnim, a ni sebi: Jesam Jugosloven. Više nisam, sad sam Srbin. Koji sam moj? Ma Džedaj, brate, Džedaj.
I za kraj, neću vam pustiti Hej Sloveni. Pustiću vam nešto drugo. A vi slušajte zatvorenih očiju. I posle napišite šta osećate.
https://www.youtube.com/watch?v=qfOffUK7i3o
