Mesta gde umiru stari kaputi (deo poslednji)
Autor: Jeftimije Jefta
Posao u radnji sve slabije išao, i ja se dopadoh muka. Deca sve veća, prihod sve manji, ušteđevina otišla i da vam ne pričam. Ćerka završila medicinsku i nema posla a sin krenuo u vojnu školu pa napustio. Jedva sam ga upisao u Mašinsku školu a on posle i nju batalio. Neka mi je živ i zdrav, sada je u armiji, služi u Šapcu. Niti je blizu, niti daleko. Ja išao dva puta da ga posetim.
Jednoga dana dobijem poziv da se javim u katastar. Nije naveden ni datum ni sat kada je trebalo da dođem, već samo piše da se odmah javim po prijemu poziva. Odem ja. Snimaju po selima koja je čija zemlja i ja moram da im objasnim neke stvari, pošto mi teta Dara pokojna prepisala svu zemlju, a ja imam i očevinu, pa da se sve to dovede u red. Da bude u jednom. Neka dokumenta sam imao kući, a neka su ostala kod tate. Hteo on da ih čuva dok je živ. Sednem u kola i odem gore. Na prag kuće, tu ispred vrata, počela da raste trešnja. Nju nekako zaobiđem, kad hoćeš! Neće ključ u bravu!? Zarđao i ključ i brava. Ušao sam kroz prozor od male kujne, jedva. Zid je u sobi napukao, sulundar zajedno sa krivinom je pao sa šporeta. Nađem novine od avgusta devedeset druge, nisu bile rešene ukrštene reči pa sam ih poneo. Zajedno sa kesom u kojoj su bile tapije na zemlju i kuću. Izašao sam jednako kako sam ušao. Kao lopov, kroz prozor. E, ta kesa koju sam poneo... mnogo mi muka nanela. Bogami.
U toj kesi pored dokumenata bila jedna sveska. Dnevnik mojega oca. On pisao lično i na kompletno moje iznenađenje. Onako kako je znao i umeo, ali istinito , jer je prva rečenica glasila - ,,Ovo sam ja pis'o, ja koji može da slaže kada je sitna stvar u pitanju, a kada je krupna, ja ondak ne lažem. Mili gospod Bog mi je svedok da je svaka reč i svako slovo u ovom mom pisanju istinito. Kunem se da jeste." I ja počeh čitanje. Krenuo je od svog detinjstva, od onda kada se sećao, pa ko zna gde je imao nameru da završi. Deda Miletu i baba Radovanku spomenuo u samo dve-tri rečenice i tačka. Za dedu je rekao da je bio ,,strah i trepet", a za babu da ga se mnogo bojala. I to je to. Vojsku nije služio jer je bolovao od jevtike, a meni je uvek pričao da je bio mitraljezac na brodu u Rijeci. Pisao je o radnoj akciji u Skolju, posle zemljotresa i kako je upoznao jednu devojku iz Ohrida. Krupnim slovima je naznačio - ,,Šteta što je bila verena..." Spomenuo je i Živka iz donjeg kraja, koji je posle terao kamion u Beogradu. Bili su dobri drugari kao momci, a onda je moj tata pogubio prijatelje kada su ga proglasili nesposobnim za vojsku. I Živko mu je tada okrenuo leđa, nije više hteo da se druži sa njim. To ga je teško pogodilo jer je o tome pisao na nekoliko strana. Tada sam prekinuo čitanje, jer je gospođa Zagorka donela zidni sat na čišćenje, pa se ja prihvatih posla. Ona mi je stara mušterija.
Ćerka dobila posao u bolnici, na ušnome odelenju. Radiće na zameni zbpg porodiljskog odsustva, ali kaže mi žena, da je sada na pola puta da bude primljena u stalni radni odnos. Samo treba da se dokaže i da bude vredna. Još rekao doktor sa kojim radi moja žena, da se ništa ne sekiramo, jer on ima velikog uticaja kod načelnika tog njenog odelenja.
Vrljao ja po podrumu jednoga dana i nađem dva plastična korita. Jedno plavo a drugo roze. Ljubica u njima kupala decu a ja dolivao toplu vodu. Nađem i naftaricu, belu. Sa njom smo se slatko ogrejali. Prebaciš na trojku i možeš komotno da spavaš pod jednim ćebetom. Toliko nam je valjala. U jednom ćošku šifonjer. Otvorim ga, i odmah ga zatvorim. Ne diram, jer, šifonjeri su mesta gde umiru stari kaputi. Nećemo da ih bacimo, čuvamo ih kao slike ili pisma. Ili kao nešto slično.
Ponovo se vratih čitanju. Piše, kako je mamu pokojnu, ono đubre za kog je bila udata, izbacio jedne noći po kiši napolje. Urlao je pijan i nazivao je nerotkinjom. Htela je da se ubije tako što će da skoči sa mosta. I tada slučajno naišao tata. Znali su se još od ranije jer je i mama iz našega sela. Deda, njen otac se prizetio ovde i zato tog prezimena nije posle bilo u našem selu. On je imao četiri ćerke, mama imala tri sestre. Uzme je tata tada pod ruku i dovede u selo, pravo kući. Onako pokislu i uplakanu. Međutim, nastane jedan veliki problem, jer se tata tada kradomice viđao sa teta Darom a sada je mama kući. Tata je doveo. A teta Dara pre toga nije htela da se sazna za njihovu vezu, jer je htela da se uda bogato. Tu ispadne još veća muka kada se ispostavilo da je još zatrudnela sa njim. Ona trudna, a moja mama ne! Čini mi se, da sam se čitajući dalje onesvestio. Samo mi se zamantalo u glavi i dođem sebi na patosu sa razbijenim temenom. Šta biva!? Mene je u stvari rodila teta Dara i dala majci koja nije mogla da ostane noseća! To je moj pijani i ludi otac smislio da sačuva čast obema. Ali, nije računao na neke stvari. Na primer, da će teta Dari da pozli i da će onako onemoćalu da je odvezu u bolnicu. Tamo su videli da je rodila, ali, pošto deteta nema, oni je optuže za čedomorstvo. I stvarno se ispostavilo da je bila na robiji i da joj zbog toga kasnije niko nije ulazio u kuću. A moja majka je, dok se ja nisam rodio, nosila jastuk preko stomaka, da se vidi da je noseća. I niko nije posumnjao, jer se tada po selima, mnogo žena porađalo po kućama. Neko reče kako život piše romane. Tu je u pravu, samo što je gadno kada u nekom ovakvom romanu ti budeš junak. Mnogo gadno.
Tada sam video zašto je pokojni tata insistirao da bude sahranjen između njih dve. I što se teta Dara toliko brinula o meni kao da sam joj dete. Ja sam to u stvari i bio! I video sam zašto je moj otac, koji nikoga ne sluša, poslušao nju da proda njivu i kupimo ovo ovde za lokal. I sve sam video i gledao kroz život. Prikazivalo mi se, ali nisam mogao da tumačim. A sve mi se prikazivalo. Sve.
Ja inače volim da popijem po malo, ali sam tih dana baš preterivao. Nemam nikakvo rešenje da se borim, pa za flašu. Kome da se poverim? Kome da sve ovo ispričam? Kako? Na koji način? Ko će da mi poveruje u sve ovo, a? A sada vidim zašto ličim na teta Darinog rođenog strica Svetolika! On i njen otac bili kao blizanci, pljunuti, pa ja povukao na njih. Povukao sam u stvari na ujčevinu, po maminoj liniji. Od glave do pete.
I tako ja danima sa svojim mislima, kad eto ti moje žene pravo sa posla pa u radnju. ,,Pošto uveče ne dođeš kući trezan, ja evo sada svratila da ti kažem nešto važno dok se ne ušljokaš"- poče tako da priča, da ne vređa u stvari. A ja ne popijem mnogo, tek po neku čašicu. ,,Hoće naša Mica da se uda, čvrsto rešila!"- reče. Mene opet udari neki pritisak u uši i oči. ,,Ma, kako bre?"- pitam ja. Objasni ona meni da je našem ludovanju došao kraj jer ćemo po svoj prilici vrlo brzo da postanemo baba i deda, a naš Mika ujak. Sada treba da dođe na redovno, pa će i njemu da kažu. Neće preko mobilnoga. ,,Pa za koga?"- ponovo ću ja. ,,Za Đorđa, baš sam radosna jer je mnogo fin dečkić"- kaže moja žena i topi se kao čvarak. Njoj milo a meni jok. Kao prvo, ja nemam ništa protiv njega, dobar je on momak i radan. I pošten. Ali, kao drugo, on je sin ovoga skota što mi je prodao lokal, a ja ne pričam sa njim. ,,Moraćeš!"- kaže Ljubica. Žao je meni moga deteta, ali ja da se mirim sa njima, ne pada mi na pamet. Ne, ne i ne! Dođem kući uveče i razmišljam o dve stvari. Kako Ljubici da ispričam ono što piše u svesci i kako da rešim sa pomirivanjem koje mi ne pada na pamet. I pored svih muka i problema, setim se da sam muško. Primaknem se mojoj Ljubici, a ona ni da čuje. ,,Kada se pomiriš sa prijateljima!"- veli. Još mi pevuši onu pesmu - ,,Pruži ruku pomirenja...". Navaljivao ja na nju, ali džabe. Neće ni da čuje. Izgleda da ću stvarno morati sa ovim skotovima da se mirim.
Inače, što se sveske tiče, ja je nisam dalje čitao. Ko zna šta još piše, pa posle samo da udaram na sekiraciju. A proveriću ja neke stvari. Sada ima ovaj DNK što se radi i on ti kaže sve. Verujem ja mome ocu kada se kune, ali da proverim. I zbog njega, i zbog mene. Zbog obojice pa da nam bude bolje. Eto... toliko.
A imao sam ja još toga da vam pričam. Na primer... Nisam bio baš veran mojoj Ljubici onako kako sam se zarekao na venčanju. Bio sam sa jednom ženom dva puta. Donosila slušni aparat od majke da joj promenim baterije i... Šta je bilo, bilo je. Pa kada sam popravljao svoj deo krova pa ovom majmunu namerno zapušim odžak. Ja hteo zbog njega a posle sam se gadno kajao. Umalo mu se deca nisu pogušila. Posle sam u crkvu išao i rekao da takve stvari ako budem radio, neka mi se troduplo vrate. Pa kada sam kao dete krao majci slatko od dunja a ona mislila da je Leposava vračara što gata po selima. Ma... Bilo je svega, ali ću o tome nekom drugom prilikom.
KRAJ
