KRUŠKA
Autor: Jelena Ćuslović
Leti se nije radovao petku jer nije voleo odlaske u selo, ali je išao, svakog petka tri meseca. I tako svake godine, nekoliko godina zaredom. Išao je zbog dece, išao je i zbog nje koja je u toj kući provodila leto i kad nije znala da on postoji.
Za razliku od svojih kolega, on je voleo ponedeljak. Ponedeljkom bi petak izgledao dovoljno daleko, ponedeljkom bi ta njihova kuća u selu najmanje dva brda delovala dalje nego što je zaista bila. Četvrtkom uveče mu je bilo teško da zaspi jer se budio u petak, dan kada su išli u selo. Međutim, iako se u sebi protivio tom njihovom vikend-bekstvu iz grada, nije umeo da navede ama baš ni jedan valjan razlog za to, osim što mu nije prijalo. Kuća je bila veća od stana u kom su živeli svih ostalih dana, a i u svakom godišnjem dobu. Deca su uživala trčeći i igrajući se u dvorištu koje u gradu nisu imali. Istraživala su i učila o svemu onome što ih je u školskim udžbenicima čekalo u mnogo kasnijim godinama. Mogla su da bacaju loptu visoko uvis, mogla su da igraju fudbal u sobi ili da voze autiće po podu uz neizbežno i bučno sudaranje sve dok se boja ne oguli. Mogli su i da budu glasni. Mogli su da ostave decu da plaču i besne sve dok svoj inat iz sebe ne izbace, a da pritom ne uznemiravaju komšije. Mogli su da se svađaju do mile volje. Njih dvoje, naravno, deca ne. Mogao je čak i da odrema posle ručka, da se osami i piše gotovo uvek kada bi to poželeo, a ne samo noću, kad svi zaspe, kako je u gradu činio. Mogao je, ali mu je najdraže bilo u ligeštul da se zavali i pod krušku sedne, da ćuti i posmatra krošnju najstarijeg drveta u dvorištu i tako smišlja sve ono što će kasnije, u gradu naravno, zapisati.
Nebrojeno puta je slušao o vremenu kada su je zasadili, o godinama tokom kojih bi jedva sušu preživela, zašto su joj i koji deo sekli. Znao je i da su nekoliko puta planirali da je izvade jer je bila na samom ulazu u dvorište, a često se dešavalo da, zbog njene starosti, čitav rod satruli nakon čega bi onda danima gnjecave kruške padale po stazi. Pa ipak, kad bi s proleća iznova ucvetala, taj mogući avgustovski problem bio bi joj unapred oprošten. Trajala je, kruška, nadživevši većinu onih kojima je svoje trajanje dugovala.
Njemu nije dugovala ništa niti je on njoj dužan bio. Bila je to ljubav bez obaveza, ljubav u kojoj partneri ni u jednom trenutku nisu marili za osećanja i potrebe onog drugog. Ako mu krošnja nije pružala dovoljno veliku senku, pomerio bi ligeštul i nastavio da je posmatra sa strane. Ako bi, pak, ona poželela da maše granama odbacujući sa sebe izbledelo zeleni višak, nije vodila računa gde je on. Otkad je počeo da je zaliva, nije se desilo da neke godine ne rodi. Otkad je ponovo rađala svake godine, krošnja joj je postajala sve gušća. Kao da je posle višegodišnjeg prekida počela ponovo da raste.
Kada bi tokom vrelih letnjih dana slušao njenu šuštavu muziku i posmatrao grane koje su se nadvijale nad njim, imao je utisak da se pod nekom težinom spuštaju tako nisko da je mogao da ih dodirne ako bi ruku podigao i da su, dok je bio tu, pored nje, postojali samo njih dvoje. Svakog leta ju je upoznavao sve bolje, ravnodušan prema njenim međuvremenima bez njega, pa ipak, sve mu je teže bilo da razume zašto je još uvek tu i zašto ligeštul u hladovinu nekog drugog drveta ne premesti.
Iako odveć lepa, s godinama je, kao i retke žene koje je poznavao, bivala sve lepša. Mada se svojom raskošnom krunom mogla u proleće iznova pohvaliti, on je uvek bio zagledan u njene najstarije i najniže grane, one koje su bile tu još prvog dana kada su se sreli. One za koje mu se činilo da bi ga zagrlile samo da nisu drvene bile. Njegov pogled nije dosezao do njenih visokih pupoljaka i novih izdanaka. Nije ga interesovalo ono što je njegovim zalivanjem nastalo. Ali ju je zavoleo. Zapravo, zavoleo je privid spokoja kad bi se pokraj nje našao.
Celog života mu je nešto nedostajalo i celog života je pokušavao da otkrije šta je to. Posmatranje njenog bogatog listanja nije ga učinilo zadovoljnim niti, u najmanju ruku, razdraganim jer mu je svega u toj alternativi života kom se odmalena nadao a nikada dobio nije, bilo dosta. Naročito mu je smetao petak i nije ga voleo. Mislio je da voli nju. Barem ju je voleo kada je o tome razmišljao poslednji put. S godinama je shvatio da je za oboje bolje da o tome ne razmišlja. A opet, kad god bi pored nje seo, misli su se same, bez pitanja, kod njega gostile. Pojavljivale bi se kao neke izgladnele ptice koje vrebaju plen koji bi svojim kljunom da rastrgnu. Mučile su ga dvoumljenjima, opterećivale uvek istim preispitivanjima, njegovo telo razvlačile i komadale podsećajući ga na negdašnje planine njegovih želja i htenja. O tome nije mogao pisati, zato je bol, koju su mu tako okrutno nanosile, umela da naraste i do neizdrživosti. U tim trenucima bivao je još slabiji, još umorniji, još tužniji. Ono što je mislio da nedostaje, a sebi nije umeo da objasni šta je to, postajalo je opasno kao greh o kom se neprestano razmišlja a nikada ne počini. Upravo su ga ti neostvareni grehovi njoj uvek vraćali i, što je duže pokraj nje bio, njihov broj je rastao, a želja da se oni, jednoga dana, ipak, ostvare, jačala je. Trebalo je sići s ringišpila na kom se vozio duže nego što je mislio da je sposoban. Trebalo je, ali kako? Verovatno samo ustati i otići. Kao detetu mu je bilo muka već posle dve vožnje, a sada... Postalo je mučno tek mnogo kasnije. Previše je krugova obišao. Valjda s godinama prag tolerancije poraste. Šta li...
Subota je. Ona je tu. Ista je. Ne ume da zagrli, ne razume ga. Samo je pored njega i misli da je to dovoljno. A i kako bi – drvena je. Njegov ligeštul trpi sve. Teži je ovog leta, ali njemu nije problem s tim da se nosi. Leti ne voli previše da se kreće. Voli dobro da jede, naročito kad umine letnja žega. Tako je i sada. Napravio je sebi sendvič za večeru u kom je uvek morao biti debeo sloj mladog kajmaka i red prošarane pršute uz kriške toplog, tek ubranog paradajza i čašicu loze. Posle prvog zalogaja koji nikako da proguta shvata da nešto ipak nije isto. Ovog puta je zagledan u najviše grane koje se kroz zelenilo tek naziru. Vidi izlaz. Da. Uspeva u gustoj krošnji da pronađe put ka nebu. Još jedan zalogaj i opet podiže pogled. Sada uočava nekoliko načina kako kroz raskošne i isprepletane grane da se provuče, oblak uhvati. Olistala kruna ne izgleda tako gusta i niska, ne čini mu se da ga svojom težinom više pritiska. Obruč oko njega je zračniji, lakše mu se misli kreću. Diše duboko i polako žvaće poslednje zalogaje sendviča razmišljajući o tim novim drumovima. Naiskap ispija lozu svojim odlukama u čast, u travu istresa mrve sa tanjira i ustaje.
– Ako ideš u kuću, donesi mi, molim te, pribor za nokte.
– Ne. Ne idem u kuću. Idem iz kuće. Želim da se razvedem.
