Sutradan ide pop Bogoje, glavu spustio i ne diže je. ,,Pomoz' bog, oče" - velim ja njemu. A on meni da sednem. ,,A što da sednem?!" - pitam ja i slutim. ,,Kakve li mi vesti jutros donosiš oče... Dete mi sinoć ode da se preganja sa nekim zaostalim Ugarima, pa umesto njega da dočekam, ja tebi tronožac dajem da sedneš... Pričaj pope, ne krij ništa od mene... Šta se desilo?" A on ćuti i dalje... Pa poče na kraju da mi priča...
Celu noć se preganjali sa odmetnicima, sa šljamom poganim , sa nerodom nekrstivim, sa poganima koji samo zla i jada nanesoše... Borili se oni krvnički, to im je jedino ostalo. Njihovi odoše, oni se valjda zagubili i desetinu dana posle rata i naše pobede lutajući nabasali na seosku stražu. I među njima taj Oto, ta zver od čoveka, taj đavo. I kada je počelo da svanjiva, prvo našima nestade municije, a posle i njima. I skoči moj Bogomir sa bajonetom pravo na tog Ota... Skoči i on sa bajonetom na moje dete, pa se tu dohvatili ispod njive Žoje Petrovića. I mom Bogomiru ispadne bajonet pa golim rukama u'vati dušmanina za gušu i poče da ga davi... U onom ropcu ga ovaj udari svojim bajonetom ispod rebara i šiknu krv. I neće da puste jedan drugoga... Bogomir ga zadavi na kraju pa ustade... Krete sa onom ranom pod rebrima par koraka, malo zastade, nasmeja se i pade.
Uroš Despotović se u oči kleo da je čuo kako su poslednje reči mog Bogomira bile upućene tom gadu Otu... Rekao mu je... Ovo ti je za Grozdanu Aleksinu, jedinu ženu koju sam voleo na ovome svetu. Nije ipak mogao da je prežali... A čuo od nekih ljudi da je nju taj Oto među prvima golu skidao, korbačem šibao i terao da bude prvo sa njim pa posle sa ko zna koliko drugih.
I ja slušam sada popa Bogoja kako mi sve ovo priča... Pa reče kako ljudi spremili kola da mi ga doteraju, kako će da se pamti da je on satreo zadnjeg dušmanina u našem selu, pa da će njegovo ime da se ukleše na beli mermer kada budu klesali i druga imena... Ali, njegovo na prvom mestu. A šta ja imam od toga? Šta će meni bilo kakvo junaštvo kada mi ode još jedno dete... Juče sa'ranio, sutra sa'ranjujem... Pišam vam se ja na beli mermer... Šta će meni taki život.
I opet Sajko i Sinan dohvatiše pijuke i ašove... Ponovo krenuše da kopaju raku, da izbacuju zemlju preko glave... Gledam Negoslavin grob, pa Velimirov pa... (Manojlo vrisne koliko ga grlo drži) ,,Nego moja, evo tebi još jednoga čeda našeg... Slagah te, prevarih te, nisam ih sačuvao... Nisam mogao, sitan sam i mali a sudbina teška, zlo veliko... A ne znam ni Vuk gde nam je... Ti ugasi svoj život da bi on živeo, a ja ne znam kud nam dete... "
I pokopaše mi dete, prekriše moga Bogomira crnom zemljicom. Krst kada nabijali, jekser mi u srce zakivali... Došla mi sestra sa decom, čula da je umro Velimir pa požurila... I sa mužem svojim. Ali, kasno čula za Velimira a stigla Bogomira da isprati. Poče i ona da plače, da cvili, da se kida, meni sve lošije i lošije, pa na kraju poče da mi zuji u ušima... I ne sećam se više ničega. Probudim se kući, sestrić mi Radmilo kraj kreveta... (Ponovo suze, obuzela ga seta neka) ,,Ujko, ne sekiraj se, ja sam pored tebe"
I šta da radim ja sada sam? Gde mi je Vuk, glasa nema od njega da čujem, slova da pročitam. Malo-malo pa dođu po neki u okolna sela, vrate se. A moga Vuka nema. Ni iz bugarskog zarobljeništva, ni iz ugarskog zarobljeništva, ni sa ruskog fronta, kažu da su neki naši i tamo bili... Nema ga niotkuda. A sve jedinice se raspustile, skinuo se kadar. Počeh po malo da žalim, ali se još uvek nadam. Neki ljudi pričali da je jedan mladić doš'o pre neki dan kući, ali nije sam... Doveo i devojku sa sobom. Grkinja je, zove se Ekaterina... A već počeli da ga oplakuju...
Pa se i meni nada povrati, možda moj Vuk jedared zakuca...
Zavejao sneg opasno, nešto pred Božićem bilo, kad pred mojom kućom neki čovek stoji i pita jesam li ja Manojlo opančar... ,,Bio sam" - odgovorih mu pomalo ljutito - ,,Sada nemam ni ruke da šijem opanke a ni volje, pravo da ti velim prijatelju". Ja mislio da je on došao da poruči ,,šiljkane" da se obuje, pa ja zato tako sa njim. A on reče da je došao po drugoj stvari i pita da uđe u kuću. ,,A što?" - pitam ja. Pa se setih da nije takva reč za namernika pa mu naširoko otvorih kapiju. Sedosmo.
,,Ja sam od Markovića, iz jednog sela pored Valjeva, bio sam u Drinskoj diviziji i ranjen dvared... Na Kolubari, dan za danom... Prvo malo lakše a onda teško... Slomije mi granatla nogu pa dan-danas ti ja šepam i ne mogu bez štapa..." I ja tek sada primetim da je stvarno tako. Čovek nosi štap i jedva preripio dva basamka na vratima. Ne može sa nogom... Pa poče da mi priča kako je zapao u sanitet, pa kako ga metuli na neka kola i kako je ta kola vodio jedan mali Vuk, zvali ga Opančar...
A ja ćutim, ne znam da li smem dalje da slušam, kakav će kraj priče da bude... Sve se nadam da ću se poradovati, a opet ne smem. A on nastavi... Svi ga zavolesmo i govorismo da je blago onom ocu i onoj majci čije je on dete. (Manojlu i milo i tužno) Toliko je pazio o nama, toliko brinuo da ti ja ne mogu to opisati, prijatelju moj. Bile tu i neke bolničarke iz Engleske, one ga zvale Gud Boj il' tako nekako. Pored njega nisi bio žedan ni trena, samo pridigneš glavu a eto njega sa lončetom.
,,I, šta bi dalje, prijatelju?" - skupih malo hrabrosti da ga požurim u priči. A on nastavio... ,,Kada smo stigli u Valjevo, rešiše da najteže ranjenike tu ostave... I mene među njima. I tvoga Vuka ostaviše tu, jer se lepo brinuo... Pričali da će jednoga dana da bidne pravi bolničar". A tu priču da je on u Valjevu, ja sam jedared čuo, sve se poklopilo... Pa jedva čekam sada da čujem šta bi' dalje. " I mi tu ostanemo, naša vojska ode... I neko poče a viče kako idu Ugari, da treba brzo da se sklanjamo, da begamo. Tvoj Vuk pomagao da se mi nekako sakrijemo, da se posklanjamo po kućama, po štalama... Pa da pretrči preko nekog sokaka, jednom Ranisavu zaboravio da ostavi vunjene čarape. I taman da zamakne, čula se puška i on padne. Ja to gledao svojim očima" - reče mi ovaj.
,,A ja... !!!" (Lazar ponovo vrisnu) ,,Šta sada da radim kada mi se poslednja nada ugasila, kada sam čekao da mi dođe na vrata, da se nasmeje onako kako samo on zna i ume na ovome svetu... Šta ću sada da radim?" Pa od one silne muke i tuge pobesnim i počnem da pcujem onog čoveka koji mi sve to ispričao... Pa mu još pripretim da ako odma’ ne iziđe iz moje kuće da ću ja sikiru da uzmem. Čovek ustade i ode...
Ne znam ni gde mi detetove koske leže, pa da ih donesem i pokopam ovde, (pokazuje po prvi put rukom na spomenike) tu pored majke i dva brata. Četiri spomenika imam, a tri groba. Četiri duše žalim a tri života bi mi malo bilo da ih ožalim. (Vadi uskršnja jaja iz torbe šarenice) Jutro Vaskrs osvanuo,najradosniji hrišćanski praznik... Sa kim da se poradujem, sa kim jaje da polupam, sa kim da ga izedem.
Ponovo avioni. Ovaj put vrlo jasno i najglasnije do sada.
A kažu da je Srbija opet u opasnosti... Onaj švaba Kitler nekoga đavola traži na ovu stranu. Napao Poljsku, uš'o u Austriju kao da je njegova... Sada i nama nešto mlati onim njegovim kljakavim prstom. Ma, nije on nikaki čovek, nosi one brčiće, jedva za dva prsta širine ispod nosa... Da je to neki čovek, i brkovi bi bili onak'i kako bog zapoveda. Jeb'lo ga ime njegovo... Kitler.
Počinje bombardovanje, čuju se detonacije, potresi... U daljini naslućuju neke sirene... Manojlo juri oko spomenika kao da traži da ga potrefi neka granata.
Šta je, nećete mene, nećete sakatog Manojla, nećete me ovakvoga, a? A moj porod 'oćete, 'oćete moju decu i moju Negu, njih 'oćete... Mene se bojite, plašite... Ne smete, toliko ste mi zla naneli da vam je strah da me uzmete... Je li? Majku li vam jebem poganu, da vam jebem... (Kida košulju, prva dva'tri dugmeta, otkriva grudi) Sve ste mi uzeli, uzmite mi i dušu... Na, na, na, uzmite... Đavoli vas uzeli...
Pade na jedno mesto i gleda ka nebu.
Bože moj dobri... Šta ti je Manojlo opančar kriv? Šta? Uzeo si mi Negicu, pa Vuka najmlađega, pa moga Velimira, pa prvenca Bogomira... Sve si mi uzeo, ništa nemam a mene nećeš?! Zašto? Šta sam ti toliko zgrešio, gde sam jadan pogrešio da me 'vako na muke mećeš... U crkvu sam redovno išao, Slavu slavio, postio, starije poštovao, mlađe čuvao... Nikome zlo naneo, nešto ukrao il' kome šta oteo... A ti mene 'vako mučiš... Što? Što me ne uzmeš da ne samujem međ' četiri zida... Ne mogu više kao pustinjak da ručam, čuje se samo moja kašika kako udara u zdelu, samo ja vatru ložim da mi se dimnjakom dim vije...Ne mogu da izdržim, mili moj bože... Uzmi me, kada te molim...
Postaje ljut, srdit.
Ili ne smeš da me uzmeš, a? Toliko si mi bola naneo da me se plašiš, je li? Ako si me iskušavao, dosta je bilo... Dvadeset i nešto godina mi muke stvaraš... Porodicu satireš, pod zemlju ih šalješ... Uzmi mene... Uzmi mene, ako te imaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa... uzmi Manojla, uzmiiiiiiiiiiiiiiiii...
K R A J
