SLUŠALICE ''SONI'', NEISPRAVNE- KOMADA JEDAN
Autor: Vladimir Jovanović
6.septembar 2000.god.
„Izgleda da ipak nije na odmet pročitati ponekad Sekjuriti riport“, pomisli Gradimir Denda, zvani Grada panker, nesvršeni student Pravnog fakulteta, basista i osnivač kultne alternativne grupe „Voćni tenkovi“ i bivši registrovani narkoman, ako narkoman ikad može biti bivši i ako može biti neregistrovan, koga je otac Slavko, koristeći svoj diplomatski bekgraund umuvao u „Volontere bez granica“, Međunarodne zajednice, pokušavajući da ga, makar na kratko zaštiti od pandemije heroinskog overdoza, koja je njegove novotalasne prijatelje uveliko svela na endemsku vrstu. Ležao je na izlokanom travnjaku uz ogradu kompaunda pokušavajući da shvati gde je i šta se zapravo dogodilo.
Za svaki slučaj, pravio se da je mrtav.
Ako ćemo pravo i nije mu bilo potrebno neko naročito glumačko umeće, jer je teško mogao pronaći deo tela koji ga nije boleo. Očigledno polomljena rebra, nepokretne noge i obilno krvarenje iz rane na temenu uz krajnje neprijatnu vlažnu fleku između nogu, za koju nikako nije mogao da vremenski locira trenutak nastajanja. Žega je bila nesnosna a vazduhom se širio smrad trulog, egzotičnog voća, baruta, fekalija i nagorelog ljudskog mesa. Gubio je svest... i budio se ponovo, uz osećaj da je dvadest miliona podivljalih afričkih pčela-ubica zauvek zatočeno u njegovoj glavi i da će svakog trenutka progristi izlaz napolje.
Ili kroz bubne opne, ili kroz očne jabučice.
***
Uz veliki napor otvori oči, postajući svestan Hirošime koju vidi oko sebe.
Ono što je nekada bila njegova kancelarija, divljačka ruka pretvorila je u gomilu šuta, srče i polu spaljenih dasaka. Pogled mu zastade na fasadi zgrade, išarane porukom: „Pigs, gou houm!“, iznad koje je još uvek ponosno vijorila nebesko plava zastava Međunarodne zajednice, koju je nepoznati, lokalni Pikaso, ili možda bolje reći Benksi, doradio iscrtanim konturama muškog polnog organa sa sve mudima i prorezom na glaviću.
„Svega ovog ne bi bilo da je Pera odmah otišao u policiju“, seti se iznenada grafita iz ulice Maršala Tita, ali šteta je već bila učinjena i ova naknadna pamet mu nikako nije pomagala.
A da je samo ovlaš isčitao dramatične mejlove upozorenja prethodnih dana, sve bi mu bilo kristalno jasno. Jer bilo je logično očekivati nemire u Zapadnom Timoru, na godišnjicu proglašenja nezavisnosti katoličkog, Istočnog Timora, kao i da će se revolt raspojasane gomile nužno usmeriti prema stafu Međunarodne zajednice, jer je ovi iz pro-Indonežanskog, Zapadnog dela, smatraju odgovornom za to isto otcepljenje. Shvatio bi takođe iz tekstova i da su se lokalne para-militarne kabadahije, nezvanični gospodari života i smrti, Alojzijus Bere i Olivio Mendoza Moruk nasmrt podžapali, što će ubrzo rezultirati i bukvalnim obezglavljivanjem ovog potonjeg.
Nije ga osvestilo ni skupljanje mase, željne krvi, ispred kompaunda, predvođene zloglasnom Mendozinom, Laksaur milicijom na motorciklima, naoružanom mačetama, polomljenim flašama i ručno pravljenim pištoljima, koja je krećući se u povorci za kovčegom voljenog lidera samo tražila da se poravnaju računi.
Ništa više.
Grada je imao preča posla. Zaglavinjao je autistično, kako samo on ume, da završi pismo burazeru, ne primećujući da su malobrojne preostale kolege u kancelariji uveliko zauzete pozivanjem pojačanja i zakucavanjem dasaka preko prozora.
A njega baš krenulo pisanje.
Naširoko mu je objašnjavao kako je poslednju nedelju svoje šestomesečne misije na Istočnom Timoru, dobrovoljno pristao da ode na fild trip, s nerazdvojnim drugom po čašici Genadijem Morozovom, u pogrančni zapadnotimorski ofis u Atambui i donese im iz Dilija, umesto kolege koji se „potpuno slučajno“ nasmrt razboleo, nekakvu novu radio stanicu; i kako za koji dan ide za Darvin odakle je već unapred rezervisao karte za Singapur, pa dalje za Evropu; i kako mu je pun kurac pripitomljavanja podivljalih, nenormalnih, isfrustriranih plemena; i kako će ih sve odjebati, samo tako.
Pomenuo mu je i želju da se vrati u Beograd i ponovo okupi „Tenkove“, ali ne sa nesposobnim, inertnim prdonjama iz prve postave, već sa potpuno novim klincima koji kidaju i ne jebu živu silu. Pritisnuo je send i stavio slušalice diskmena, od koga se nije odvajao, nadajući se da će zaglušujuću spoljašnju buku i bes odagnati pravim izborom muzike. Zajebao se.
Prve kamenice koje su poletele ka prozorima ozbiljno su ga demantovale, najavljujući blago rečeno, opšti pičvajz.
Raspomamljena ekipa je ubrzo provalila unutra, naočigled potpuno nezainteresovanog indonežanskog policijskog obezbeđenja, koje je grickalo nokte čekajući, valjda kraj radnog vremena. Počeli su da ruše sve pred sobom, ubijajući, paleći i urličući :„Ju ar pigs, vi don' vont ju hijr!“
Izgubivši dragoceno vreme, među poslednjima je sa beloruskim kolegom pokušao beg preko ograde, ali ga je pobunjenička cigla u glavu osujetila, prizemljila i onesvestila, i na svu sreću onemogućila da posmatra „francusku obradu“ mučenog Gene i razvlačenja njegovog raskomadanog trupla do improvizovane lomače na sredini dvorišta.
***
„De li je pomoć do sada? Jebem li im mater, onu kilavu!“- zapita se u sebi, shvativši da sve vreme ima slušalice na glavi.
„Verovatno će banuti svaki čas i helikopterima nas evakuisati za Dili“, nastavi da se hrabri osećajući neku čudnu toplinu oko srca.
Izgledalo je da je najgore ipak prošlo.
Iznenada, jer gotovo sve što se dešavalo u njegovom životu, dešavalo se iznenada, pala mu je na pamet potpuno sumanuta ideja.
Poželeo je da pritisne plej na diskmenu i prekrati vreme do dolaska „plavaca“.
Pokušao je da se seti i šta sve ima nasnimljno, ali nije išlo.
Verovatno Strenglerse-No mor hirouz enimor, Geng ov for, i prvi album Šarla.
Prvi i jedini.
Bistriji, ili tuplji čovek biva kad...
Voleo ga je do imbecilnosti, iako im to ni pod pretnjom smrtne kazne nikad nije priznavao.Čak ni onda kad ga je Milan pozvao da mu se pridruži u novom bendu koji je krenuo da pravi sa svojim starim ortakom Gagijem iz „Limunovog drveta“ i nekom ribom sa Arhitekture. Odbio ga je naravno, zbog suviše komercijalnih pesama, demonstrirajući svoj urođeni anti-talenat da provali šta bi mogla da bude „sledeća nova stvar“.
Nekoliko meseci unazad je posle stogodišnje pauze ponovo počeo da piše tekstove i na nekoj akustičnoj gitarici sa pet žica, i to najčešće predveče u gesthausu, na opšte negodovanje ostalih nezainteresovanih kolega, koji su samo želeli malo mira posle više nego stresnog, svakodnevnog posla, krenuo bi da manijači disonantnim rifovima i psihodeličnim zavijajućim solažama, urlajući stihove svojih novih pesama. Naravno, bio je do guše zarobljen u živom blatu osamdesetih, ne mogavši da napravi ni pedalj otklona od onoga što je nekad radio. Stalno se vraćao u rikverc prokljinjući zlehudu sudbinu u liku komunističkih cenzora, koja je pesme njegovih ,,Voćnih tenkova'' izbacila sa već dogovorenog učešća na nju-vejv kompilaciji „Artistička radna akcija“, i to prvu „Diktator“, zbog naglašenog anti-titoizma a drugu „Ve-ce za srednji pol“, zbog skaradnog teksta: „Gde će naša braća hermafroditi da pišaju?“, nespojivog sa moralom socijalističke omladine i tekovinama narodno-oslobodilačke borbe, kako se to onda govorilo.
-Jel' znaš Genadi, kako se zvala ploča jednog mog starog prijatelja, muzičara iz Beograda?- pitao bi Gradimir svog pan-slovenskog kolegu.
-Sviđa mi se da ti ne bude prijatno - odgovarao bi sam, na svoje postavljeno pitanje, ostavljajući plavokosog Belorusa u totalnom rebusu.
-Je l' kapiraš šta to znači?- nastavljao je, suočavajući se sa „pusti budalu, neka sere“ pogledom, svog beloruskog kolegu. -Nema milosti za praznoglave, koji ništa ne razumeju i samo bi da se dobro zabave!
-Ma, kapiraš ti đoku. Mladost, bre moj Genadi, ne opravdava besvest!- penio bi svaki put na kraju elaborata i to uvek na istom mestu.
-Jeees, aj ken si, vsjo panjatna!
***
„Pustiću mjuzu, ko ga jebe. Šta može da se desi?- odluči u poslednji čas, očekujući spasonosni zvuk brundanja elise džinovskog vilinog konjica.
I dok je, po ko zna koji put uživao u istim,starim, nervoznim akordima, prašnjava cokula ga opauči iz sve snage, lomeći mu poput grisine, verovatno poslednje zdravo rebro koje mu je još ostalo na lageru.
-Dis pig iz stil alajv!- začu kreštavi glas iza sebe.
„Jebote, ovaj priča bolji engleski od mog šefa“, pomisli, ne mogavši da se zbog povređene kičme okrene i to lično saopšti golobradom Mendozinom pulenu, koji će mu u nadolazećim sekundama, hirurški precizno odvojiti „Sonijeve“ sluške od ostatka diskmena i lišiiti ga zauvek, nerviranja zbog krčanja i prekidanje signala, nastalog verovatno, kao posledica oštećenog kabla.
Gitara, bas, bubanj.
Mačeta, urlik, krv.
Mnogo krvi...
Baš mnogo.
U pičku materinu mnogo.
„I samo ponekad, i samo ja po-po-ponekad...“