LJUBOMORA, AKO MORA... A, MORA
Autor: Vladimir Jovanović
Ako vam je neko objasnio da nedeljom ujutro možete baš fino da na miru produženo odspavate, pozdravite ga i poručite mu da ne priča gluposti i da ne zajebava pošten svet, ako već nema druga, pametnija posla. Čak i ako prevarite unutarnji budilnik koji neprimetno prelazi sa svakodnevne na vikend tarifu, tu je neizostavno komšija-neimar, kome je to jedini raspoloživi termin da devastira neke pregradne zidove, obije pločice u kupatilu, ili da u svom stanu-radionici odradi generalnu „stojadina“, u smislu razbušivanja hilzni na prvu specijalu, brušenja ležišta radilice, i ubudživanja novih klipova, karika i semeringa, naravno potpuno bešumno.
Tu su i mladi, i ne tako mladi, novoregrutovani bračni parovi, od kojih je jedno obavezno akaunt menadžer a drugo očajna domaćica, ili osoba sa nižim, povremenim primanjima, recimo u vidu zakasnelih honorara, stoga predodređena da ovu iskrenu ljubavnu zajednicu, zasnovanu na čistoj emociji, dobrovoljno začini kao minimalnom kompenzacijom-besplatnom nabavkom, kuvanjem, čišćenjem, i celodnevnom brigom o deci, starima i kućnim ljubimcima. Zamrznuti sukob bi tinjao, najčešće još od petka popodne, blago eskalirao u subotu na besmislenom dečjem rođendanu u igraonici, a kao zreo čir, nar, čmar, štagod, eksplodirao u ranim jutarnjim časovima isprovociran činjenicom da su preslatka Anjica, Teodorica, Tijanica, ili prepametni Veljkić, Stefke ili Strahinjica ustali sa noše, i sadržaj svog obilnog, razmeljanog, obavljenog posla prosuli u lavor sa opranim, ali nažalost neprostrtim, belim zavesama, dok je sanjivi taja, potpuno nezainteresovano prevlačio slike na Instagramu, sećajući sa nedavne korporativne žurke. Caca i Bubalo se nisu svađali. Barem ne na ovaj violentan i nadasve primitivan način - uz obilje polomljenih sudova, zuba i tonu teških reči i još težih metafora. Roditelje su odavno sahranili, zajedničku decu nisu imali, love je bilo koliko je bilo, tako da su tri kamena temeljca svake potencijalno nasilne razmene mišljenja u startu bila imobilisana.
Ostao je četvrti,najmasivniji, najpodmukliji, ugrađen u hromozome - kamen ljubomore. Ljubomore za dobro jutro, radostan dan i miran san, mada ne mora nužno tim redosledom.
Za početak joj je samo pucala glava!
Šta, uopšte, ima ona aspida da mu se keša oko vrata, razmišlja, skidajući acetonom ostatke jeftinog laka s potpuno izgriženih noktiju. Bivša žena, nadmena ćurka... Čuj, ćurka-mangulica! Onoliko dupe! Dobro, ima i ona, ali nije tako napadno! Važno je da je natalantarila mini suknju, mrežaste čarape i cipele na štiklu. A, nožurde - ko butan boce! Sve kipi! Fuj! Celulit, proširene vene! Al' ima držanje, mamu joj jebem! Strelja pogledom! Tačno vidiš kako te prezire i smatra nižim bićem! Zato što je rođena sa srebrnom kašikom u ustima! Pazi kurca, na Senjaku! I zato što je imala bedinerku, kuvaricu, profesorku klavira... Zbog leta provedenih u Brajtonu, zima u Dolomitima, zbog putovanja Interrejlom; i što je četvrti srednje završila šljakajući „o per“ kod porodice D'Adario, u Nju Džersiju. I što je baš u svemu „bila naj, naj, naj“...Al' mnogo manje u dobru nego u zlu. Starmala štreberka, đak generacije koji jedini ostaje na času kad se ceo razred dogovori da zbriše. Najbolji student, najkreativniji arhitekta i privatnik sa apsolviranom jevrejskom veštinom da od novčića pravi, ne dva nego dvadeset dva, bez obzira da li će neko da zakuka! Ona će nju da pravi ljubomornom! Razmažena, bogataška kučka! Što ga je ostavljala, ako ga sad grli? Zašto ga je ponižavala? Da, seća se, Bubalo joj je pričao, nije mogao da je prati. Povlačio se a ona je želela da živi! Da diše punim plućima. Da se zabavlja! Da se druži sa sebi ravnima uz karpaćo od hobotnice, gambore na buzaru i neko suvo, kvalitetno belo vino! A on je, mukica, držao časove i osećao se na mešavinu nezadovoljstva, znoja, izlapelog citrusnog dezodoransa, ostrugane piljevine i lepka Drvofiks. Samo se spakovala, uzela klinca i ugasila svetlo. Ali Caca je ne krivi, ni malo, zbog onog sinoć! Ko joj je ona, uopšte? Krivi njega! Isključivo! Morao je da je zaštiti. Da stane na njenu stranu. Da kaže: „Izvini, ovo je moja žena i nedopustivo je da se tako ponašaš!“ A on je ćutao kao poslednja pičkica! Iskolačio oči i ni da bekne! U stvari, kad razmisli, ne seća se kada je neki muškarac stao na njenu stranu. I kada je uopšte, bilo koji muškarac, bilo gde i bilo kad, stao na žensku stranu? Vi se možda sećate, a njoj sve zabagovalo! Prenemaganje, kukavičluk, bežanje od problama, to da. Bezrazložna vika, histerija i plač kad nestane laži- gotovo uvek! Zato mu je i udarila „nepravedne i ničim izazvane sankcije“ i ostavila ga- mokrih opanaka i potpuno prosušene, da ne kažem suve, pubične regije.
Pa nek se češe po glavi, ili, gde je već namerio!
Odlomak iz novog romana
