Čitaoci Direktne reči i bombardovanju (6)
Pismo bombardovanog Evropljanina
Autor: Nenad Marinković
Moje ime je Nenad, Evropljanin sam i na mene bacaju bombe.
Ovo pišem dok sirene najavljuju napad na moju zemlju. Prekinuta je pozorišna sezona, klubovi i diskoteke sada rade preko dana, ljudi pevaju na koncertima koji se održavaju na trgovima i mostovima... Raspevani štit od krvi i mesa. Mi ovde ne planiramo letovanje već mislimo o uspehu žetve, grejanju, preživljavanju. Ne čitam dnevnu štampu, već samo stručne magazine, dok još stižu.
Izgleda da ovde ima nešto što silno želite za sebe. Da ste samo lepo zamolili, verovatno bi to i dobili. Ostali bismo prijatelji, a ja bih, umesto na ruševinama u mojoj zemlji, verovatno bio na nekom kongresu ili seminaru, koji se organizuju za nas, doktore. Obilazio bih vaše muzeje, galerije, pozorišta, iskopine, vaše gradove i znamenita mesta. Hvala vam što ste me poštedeli truda. Već sam puno toga video; vaspitan sam na vašim evropskim vrednostima. Živeo sam u Vaišngtonu, profesionalnu praksu sam obavljao u Rimu, najlepše raspuste provodio u Francuskoj... Sve ono u šta sam čvrsto verovao, sve one univerzalne postulate vrednosti sam primenjivao u svom životu, radu, u svojoj okolini. Često sam zbog toga bio prozvan snobom. A sada, moji prijatelji kažu da je sve bila laž, sve to o čemu sam im govorio.
Moje ime je Nenad, Srbin sam, Evropljanin i na mene bacaju bombe.
Dragi moji Robert, Carol, Michael, Lisa, Marie, Christy, Vicky, Daniel, Margareth... i svi drugi. Još sam živ. Još uvek radim u svojoj ordinaciji i pomažem ljudima. Dok dišem, biću doktor i poštovaću našu Hipkratovu zakletvu. Puno smo o ovom razgovarali, ali izgleda da je vreme za podsećanje. Vi znate, ali da li vaši političari znaju da je to Kosovo u Srbiji od samog nastanka srpske države, a to je bilo mnogo pre nego što su neki evropski avanturisti slučajno otkrili kontinent Indijanaca? Verovatno znaju. Konkistadori su prvo ubijali i pljačkali Indijance, pa ih saterali u rezervate i na kraju im dali boginjama zaraženu ćebad kao humanitarnu pomoć. Ok, to je bilo davno... Evo nešto novije. Bombardovali ste nas, Srbe svoje saveznike 1944. Više ste nas pobili nego Nemci 1941. Humanitarno, niti jedan jedini nemački okupacioni vojnik nije stradao. Ali ste vrlo humanitarno razorili najveće porodilište u Beogradu sa svima u njemu. Bio je Uskrs. Majke, bebe, doktori, bolničarke... Verovatno vam je crveni krst na krovu bolnice olakšao nišanjenje iz vaših "Letećih tvrđava". Sada Srbe bombarduju u Srbiji, isterani su iz Hrvatske, Bosne gde su od davnina živeli. Sada nas isterujete sa Kosova i uterujete u opustošeni rezervat uže Srbije. Šta li ćemo dobiti kao humanitarnu pomoć? HIV možda? "Tomahavkom" na prijateljstvo?!
Moje ime je Nenad, nisam indijanac, Srbin sam, Evropljanin.
Dragi moji Paolo, Enco, Sabrina, Marco, Profesore Antoneli i svi drugi. Još uvek sam živ. Nadam se da ste na kapiji baze Aviano. Vi znate, a da li vaši političari znaju da ovakve evropske civilizacije ne bi ni bilo da Srbi nisu zaustavili Otomansko carstvo bitkom na Kosovu i tako odložili opsadu Beča, Trsta, Venecije i Pešte za 100 godina? Pet vekova smo u Krajini predstavljali štit Evropi od Turaka. I zaštitili smo je. Vi sada gradite džamiju u Rimu i tako skrnavite vama sveto tlo Vatikana. Bombardovanjem manastira nama skrnavite sveto tlo Srbije. "Tomahavkom" na hrišćanstvo? Znate da se većina Albanaca moli Alahu? Nama to nije smetalo, živeli smo zajedno. Kako to da vama to smeta? Kakvu ćete im humanitarnu pomoć dati kada završite sa rušenjem njihovih domova? Bolest "ludih krava" možda? “Tomahavkom" na polumesec?!
Moje ime je Nenad, Srbin sam, Evropljanin i na mene bacaju bombe.
Dragi moji Klaus, Hilda, Mariana, Suzana i svi ostali. Još uvek sam živ. Setio sam se naših putovanja Inter-rejlom po Evropi. Nisam tada primećivao vaš kompleks inferiornosti, jer kako neko iz tamo neke Srbije, sa mnogo manje novca na računu zna više, ume više, lepše se provodi i uvek je stub dobrog društva i oaza dobrog raspoloženja. Nije mi smetalo što vaši preci omanuše u oba svetska rata. Vi ste za mene bili potomci Baha, Betovena, Getea, Mana... Vaša domovina je postojbina mog dragocenog klavira koji je u porodici od 1812. Samo čista duša može biti naivna, ali NATO znak tako liči na svastiku. "Tomahavkom" na istoriju?!
Moje ime je Nenad, Srbin sam, Evropljanin i na mene bacaju bombe.
Dragi moji Žan-Lik, Kristel, Eduar, Sonja, Andre, Mimi, Mišel... i svi drugi. Još uvek sam živ. Gledao sam po ko zna koji put "Kazablanku" pre neki dan. Znate ono kada pevaju "Marseljezu"? Hteo sam da zapevam, ali mi čvor u grlu nije dao. Vi je pevajte, meni peva sirena. Ne čujem je, zakasnili ste... Dve bebe su odrasle. Da vas prosvetlim, moj brat i ja smo prvi koji u zadnjih pet generacija pamte svog oca. Moj čukun-čukun deda je ustao protiv turske okupacije i poginuo ostavivši bebu u kolevci. Ta beba je odrasla oslobodila Srbiju, ali je ostavila bebu siroče u kolevci. Ta beba je odrasla, otišla u rat. Sahranjena je sa Francuskom medaljom Legije časti, na groblju u Solunu, zajedno sa svojim francuskim saborcima. A beba... beba je bila u kolevci, u Srbiji. Ta beba, moj deda, je ostavio bebu, mog oca u kolevci i poginuo je u ratu protiv nemačkog okupatora. Zakasnili ste... Nisam beba, nisam siroče, moj tata je moj najbolji prijatelj. Moj drugi pradeda, Jermenin, školovan u Francuskoj se spasio od turskog genocida bekstvom na svojoj jahti, koja je imala francusku zastavu na krmi. Njegov sin je moj deda, student Sorbone, ekspert UN, profesor na nekoliko univerziteta. Moja majka, Jermenka, je takođe moj najbolji prijatelj. "Tomahavkom" na ljubav?!
Kasno je za vas, usud je prekinut, dve bebe su odrasle... Žalim moćnu Ameriku kojoj sam se divio, jer je za žaljenje dići toliku silu na šačicu ljudi i time se još hvaliti na CNN-u. Žalim velikog čuvara evropske tradicije Britaniju, jer šeni pred prekookeanskim bratom. Žalim slobodoumnu i avangardnu Francusku, jer se ponaša kao ostarela prostitutka. Žalim romantičnu Italiju, jer kao jeftina krojačica poltroniše velikima. Žalim uglađenu i disciplinovanu Nemačku, jer nije naučila lekciju iz istorije.
Sada završavam ovo pismo vama, mojim prijateljima po svetu. Ne želim da ga shvatite pogrešno. Ovo nije pismo očajnog, uplašenog čoveka, ja znam da imam mesto u raju. Žao mi je vas, jer vas tamo nikada neće primiti. Za vas je Dante Aligieri napisao turistički vodič pre mnogo godina. Naslov: "Pakao". "Tomahavkom" i na vama bitnog Boga?! Mora da se šalite?
