ULAZ ZA KRUPNU STOKU (Deo poslednji)
Autor: Jeftimije Jefta
Šta jos može da mi se desi pa da me dokrajči. Da me satre, da me zgazi kao vaš nekakvu. I što mi se sve ovo dešava? Što? Čime sam zaslužio ja koji sam slavu slavio, postio svake srede i petka, u crkvu redovno išao, pomagao druge, davao. Sve se strovalilo na mene, ne mogu leđa da ispravim od tereta koji nosim. Da li je to sudbina, pitam se?
Ponovo sam čitao pisma od kuće. Seja piše kako je majka nosila moje cipele kod šustera da udari pendžete i sad su kao nove. Šuster joj kaže da gazim malo ukrivo, jedna štikla mi se potrošila malo više na stranu. Ne valja mi to zbog kičme. A i noge će da me bole, moram pothitno da ispravim.
Studentu sam morao sve da ispričam, navalio pa ne može čovek da mu se otme. Pričao sam mu o tome kako sam u armiji bio dobar drug sa Picekom i kako mi on jedini pomogao kad sam na skidanju razduživao opremu. Izgubio sam potkapu i jednu košulju i on mi dade. „Da imaš na broju, ja ću da se snađem kada za to bude vreme”, reče. Takav je bio čovek. I pričao sam studentu još o mom selu, o Gordani, pričao sam mu kako su me mobilisali i kako ponovo sretoh Piceka, onako vezanog lisicama za drvo. I rekoh mu šta sam uradio kada je počelo granatiranje minobacačima. „Ako, i ja bih to isto uradio”, odgovori mi. Nije me iznenadio odgovorom, i verovao sam mu. Jeste da je bio zajebant, ali mu se poštenje slikalo u očima, tako se videlo. E, na kraju kad sam pričao o tome kako me je major u onoj sobi tukao i vređao, on uzdahnu i reče: „Jebaću mu koske buđave ako te još jednom udari!” Nisam verovao šta sam čuo, pa zar da psuje jedno gradsko i školovano dete, nisam verovao. Bogami. A on nije hteo više da me sluša, uzeo je knjigu ispod jastuka. Čitao je Fukovo klatno, ali sa dva „o”, piše na koricama Fukoovo klatno. Neka mnogo debela knjiga.
Sa doktorom došao jedan potpukovnik, vidim po oznakama da je i on lekar. Nešto pričaju i gledaju onu moju listu što je zakačena za krevet. Ne razumem o čemu razgovaraju, sve su neke reči koje ja prvi put čujem. „To mora pothitno da se rešava”, reče ovaj, a naš doktor je samo klimao glavom, slaže se. Oni odoše, a ja se uplaših. Gledam u studenta, da li je on možda nešto razumeo. Namignuo mi: „Ma, biće sve dobro, ne sekiraj se.”
Ne beše baš dobro. Treći dan mi odsekli nogu od kolena na dole. Plašili se da infekcija ne napadne zdravi deo, pa onda i život da mi bude u opasnosti. Bolje da je bilo tako, mislim se, šta će mi život kad sam ovakav. Bogalj. Razmišljao sam da se ubijem.
Doneli nam kuverte i olovku da pišemo našima. Rekli da ne treba da se lepi markica, samo da napišemo i stavimo unutra i pismo će da bude poslato. Imam kome da pišem, fala bogu, ali šta da pišem i kako? Da pišem majci da su mi odsekli nogu. Je l’ to? Znam da ću morati jednom i to, da će nekako da sazna, ali koje reči da izaberem da joj to javim, da se što manje sekira? Koje? U zadnjem pismu mi napisala da je stavila zube, da me ne bruka kad u kuću dovedem snaju. Hoće da bude lepa baba kada ujutru ispraća unučad u školu. Ruža moja… ne može ona meni nikad da bude ružna, nikada. Bila mi je oduvek lepa, i sa onakvim zubima. Gledao sam majku u oči i dva njena čista obraza, a u šta će ona da gleda kad se budem vratio. I koju ću ja snajku da dovedem ovako obogaljen? Koja će da pođe za mnom, koja na ovom svetu?
Trgoh se. Ispred mog kreveta je stajao major. „Kako si”, pita me, ja ćutim. On ponovi pitanje, ali malo jače, skoro se razdrao. „Šta se dereš, majmune ćelavi”, čujem studenta kako mu veli. Ovaj razgoračio oči, ne može da veruje svojim ušima. „Molim”, okrete se ka njemu. „Pitam te šta se dereš”, ponovi student čvrsto i odlučno. „Znaš li ti sa kim razgovaraš, gnjido jedna mala”, major će. „Znam”, ne da se student. „I smeš li ti to tako, a”, primače se bliže njegovom krevetu. „Smem jer ti ne znaš sa kim pričaš, budalo jedna”, izaziva student sudbinu. „A, sa kim to imam čast”, pita major, vidim da mu pena izbija na usta koliko je besan. „Imaš čast sa nekim ko će da ti jebe sve po spisku budeš li ga još jednom udario. Njega si našao, smradu jedan? Njega!? Idi i juri one koji se obogatiše ovom nesrećom, juri profitere kod kojih ima svega dok narod gladuje. Juri one čija deca danas studiraju u inostranstvu, a ne decu nekog golje koja nose pušku i trunu po rovovima. Juri one koji jedu kavijar, a ne da se istresaš na one koji nemaju ni za hleb. Juri njih. Ili, možda, ne smeš, pičko jedna! Nemaš ti muda za te stvari… Ili, možda, imaš, ali nećeš. Ugradio si se u nekakvu prljavu rabotu, pa ti je lepo. Dopunjavaš lični dohodak. A”, izdeklamova mu student i stade. „Šta ti sve ovo nasra”, zalete se ovaj, pa izvadi pištolj i nabi mu u usta. Isto kao i meni u onoj sobi. Student odjednom izvadi pištolj ispod jastuka, nisam ni znao da ga ima, pa opali tri metka majoru u stomak. Ovaj se prevrte na ledja, pa ustade. „Ti… Ti… mene… u…ubi”, drži se za stomak i gleda kako mu između prstiju curi krv. „Jok, zajebavao sam se”, reče student i opali metak sebi u glavu. Osta na mestu mrtav. Ja sam se od straha uneredio poda se. Ceo krevet bio mokar.
Posle dolazila vojna policija, ispitivala mene, doktora, sestre, čak i vozača sanitetskih kola iako on tada uopšte nije bio u zgradi. A ta zgrada je priča za sebe. Pre rata je tu bio nekakav veterinarski institut. Kad su me otpuštali, vidim da sam bio na nekom odeljenju za kopitare. Piše na vratima „Ulaz za krupnu stoku”. Neko prefarbao preko one boje, ali je, ipak, probijalo, pa se videlo. Lepo sam pročitao.
Dođoh kući. Prvih mesec dana nisam izašao u dvorište, a kamoli negde dalje. Zbog štaka, bolelo me pod pazuhom, još nisam navikao na njih. Dali su mi broj kada treba da se javim po protezu i rekli da još moram na neke vežbe. A sve je to u Beogradu i košta. Para niotkuda.
Prođe i to nekako, a onda me srce zabolelo. Čuo sam muziku dole prema drumu. Tamo je Gordanina kuća i to su došli svatovi da je vode. Udaje se. Udaje se i odlazi u selo iz kog je moja majka. Treća kuća od dedine. Sa tim mladoženjom sam se igrao kao dete kad odem tamo preko leta. Sad mrzim tog čoveka nizašta. Njega nizašta, a Nikolića sa razlogom podebelim. Zaposlio se u mesnoj zajednici da održava vodovod i čita ko je koliko potrošio. Za ovo vreme nije ni jednom uš’o u moje dvorište. Sve je slao nekog drugog da silazi u moju šahtu. Ne branim. Bolje tako, nego da mi on otvara kapiju, ko zna kako bi se osećao i šta bi možda uradio tada.
Vremenom sam navikao na protezu i počeo po malo da radim. Čak sam u par navrata išao traktorom po koncentrat ili nekim drugim poslom. Bogdan postao predsednik Udruženja nas invalida i zvao me da idemo u Beograd. Na miting. Sve nam je plaćeno, putujemo autobusom, dobićemo sokove i sendviče i bar malo da izađemo iz sela. Ja pošao, što da ne idem. Pred Skupštinom nam podelili transparente i kačkete, pa kad se pojave ovi iz televizije da ih podignemo što više i da vičemo kako hoćemo svoja prava. Ja vikao, šta drugo. Platili mi ljudi prevoz i dali nam da jedemo. Bilo tu sokova, ali bilo i piva, bogami. Uveče na dnevniku protest dva minuta, a ja na ekranu skoro sve vreme. Nisam ni video da na onom transparentu što sam držao piše „Državo, sad ti više ne trebamo?”. Ovi iz sela što idu u Opštinu na sastanke me ispljuvali. Ispljuvao sam i ja njih. Oni meni da kažu da sam propali opozicionar, sram da ih bude. U stvari, nisam ni znao šta to znači, ali samo da im kontriram, pa da puknu. Znam kakvi su ljudi.
Nije prošlo ni mesec dana od kako smo uveli telefon u kuću, a majka kaže da me zvao neki čovek. Ja taman došao iz podruma, čistio orahe. „A, ko mama”, pitam. „Nemam pojma, reče ime, ali je nakako čudno, pa nisam zapamtila”, kaza mi majka. „Pa, šta si mu rekla”, ponovo ću ja. „Ništa, sigurno se šegači, pa sam ga malo opsovala i rekla mu da više ne zove, da mu ne padne na pamet”, reče. Ja u čudu, ko bi to mogao da bude.
Zašto sam vam ovo pričao? U medjuvremenu, prođe dosta godina i sve se novo izdešavalo. Seja se udala, ima troje dece, da su joj živa i zdrava, ja navikao ovako bez noge, majka ostarila i zdrava je, ’fala bogu, al’ ima ovu staračku zaboravnost. Moraš da paziš na nju kao na dete da se ne izgubi. I taman što sam popio ove lekove za bolove u nozi, kad zazvoni telefon. Javim se. Javim i ne mogu da verujem. Zove me moj drug Picek i pita kako sam, šta radim. Isprva sam ćutao, ne znam kako da zapodenem razgovor sa njime i prvo što sam ga pitao: „Kako su ti golubovi”, glupo je možda, al’ mi prvo palo na pamet. Ispričasmo se dobrih pola sata, nisam se ovako obradovao, ne pamtim. Kao da sam se čuo sa rodom rođenim. Pričao sam mu o svemu, a najviše o ovome što sam sakat i kako me noga ponovo boli, sve više i više. Ja stalno o njoj. On je u Beču, oženio se, izgleda, bogato sa nekom Austrijankom. Ona je doktorka i reče mi da će da vidi šta može da učini da mi pomogne. Izdiktirao ja ove dijagnoze kad sam poslednji put bio kod doktora, sve mu rekao u telefon šta su mi napisali. On će ovo da vidi sa njom, pa će da me zove. I reče kako me je jednom zvao pre nekoliko godina, ali ga neka žena nagrdila, pa posle nije zvao. Mislio je da je pogrešio broj. Nije pogrešio broj, to je bila moja Ruža, ali da mu sad ne objašnjavam.
Nije prošlo tri dana kad ponovo zvoni telefon. Picek mi javlja da moram što pre da dođem kod njega da se pregledam u nekoj klinici u Beču. Što pre, to bolje. Njegova žena mi sređuje papire preko ambasade, a on poslao avionske karte. Treba samo da ih podignem na aerodromu kada dođem u Beograd. „Picek, a je l’ nešto ozbiljno sa tim mojim rezultatima”, ja se uplašio. „Nije, ali može da bude ako se ne liječi onako kako treba. Da te vidimo ovdje što prije ja i moja Inge”, reče. Uplaših se ja debelo.
Razmišljam nešto, ne kažu džabe stari ljudi da ti san sve javi unapred, a ti samo treba to da protumačiš. Sanjam da sam prd tatinim spomenikom i gledam sa koje strane je bolje da stoji moja slika. Da l’ sa leve ili sa desne strane? A, i moja noga, onako isečena stoji na groblju, tu pored klupice za sedenje. Došla sama. I sanjao sam onog harmonikaša što pogibe na frontu. Čeka mene sa pola harmonike pa da zasvira kolo. „Kako ću, ja nemam nogu”, pitam ga. „Ovde se sve može, samo ti dođi”, veli.
I, eto, ja se sad spremam za Austriju, idem kod svog prijatelja. I radujem se i ne radujem se. Radujem se što ću ponovo da ga vidim, a opet, znam da džabe idem. Verujem ja šta kažu snovi. Hoće on meni da pomogne, ali zalud je sve to. Meni ne treba doktor, treba pop. Mene bi lečili naši doktori da tu ima neke vajde. Od kolena do kuka mi je sve pomodrelo, počeo i bubreg da me boli, pa stomak. Ma sve me boli. Samo ću ljudima pare da izarčim za avion i ništa više. A pravo da vam kažem, sada mi je pomalo svejedno. Ništa za svog života nisam stekao. Sve što je u kući i avliji doprineo je Despot. Kod mene je samo ostarilo i pokvarilo se. Nisam se ženio, ni decu pravio. To mi je najžalije. Pa, zašta onda da živim? Bar kad zažmurim, noga više neće da me boli. I nije za mene neka velika gre’ota. Gre’ota je za onog studenta što je bio sa mnom u sobi. Mlad, pametan, dva jezika govorio, treći učio, svirao klarinet. Čuo sam da je dao krv desetinu puta da pomogne ljudima u nevolji. E, takve ljude treba žaliti, a ne ovakve kao mene.
A, da mi je ova pamet bila one noći kada je pred avlijom stao vojni kamion, sve bi bilo drugačije. Rekao bih majci da kaže kako nisam tu i ceo život bi mi bio drugačiji. A, opet... ko bi otključao one lisice i pustio čoveka vezanog za dud. Možda je sve to u stvari moralo da ide ovako. Valjda je to sudbina.
K R A J
