ULAZ ZA KRUPNU STOKU (Deo četvrti)
Autor: Jeftimije Jefta
Nije mi jasno šta ljude goni da ratuju, da pucaju jedni na druge. Zašto je svet tako nemiran, ne dozvoljava ti da radiš, stvaraš u životu, da imaš porodicu, decu, da imaš ognjište. Vidi šta je napravljeno!? Granata! Ako udari u kuću, odvali dva zida i odžak, ako udari u ambar, celog ga pokrši, a ako udari u tebe, niko ne može da sigura da si ti baš stajao na tom mestu jer će dušu da ti sabije par metara pod zemljom. A i stoke mi je žao. Svuda unaokolo svinje, ovce, konji, mačke, krave… Što mrtva marva, što živa i uplašena. Raskolačila oči od straha. Neki put mi njih više žao nego ljudi, oni nikome nisu krivi nizašta.
I dok ovako razmišljam, zapitam se gde sam. Otvorim oči i čujem: „Dobro je, došao je sebi.” Vidim neke ljude u belom, vidim svetiljku na plafonu, iznad glave stoji flaša sa cevkom koja ide do mojih ruku, u stvari, do jedne ruke, do desne. Vidim i ništa mi nije jasno. Stajao sam u redu za ručak, čekao da sipam pasulj u porciju. A vidi sad ovo? Šta to bi? „Dobro je, sad je sve u redu”, ponovi jedan u belom mantilu i svi odoše.
Spava mi se mnogo. Ne mogu da trpim budan, jače je od mene. Ponovo mi dođoše slike u glavu. Igramo kolo ispred crkve, a u kolu moja Gordana. Najlepša je. Namazala usta crvenim karminom, a kosu uplela u dve dugačke pletenice. Ne igra, veze. Zovem je, al’ da li me ne čuje ili se samo pravi, to ne znam. A do mene se u’vatio ovaj pogani Nikolić. ’Oće kolo da rasturi, nikada nije znao da igra k’o čovek. „Šta si se u’vatio do mene”, pitam ga. „A, ti bi do Gordane”, on će meni. „A, što ne bi’, je l’ ti smeta štogod”, ne dam se ja. „Kasno je, moj brajko, kasno. Udaje se, sutra joj je svadba”, smeje se, cereka. „Za koga”, ja se izbečio. „Za Bratislava”, veli. „Kog, bre, Bratislava”, ’oću da ga zadavim. „Znaš ti dobro za kog Bratislava”, nastavi on da se cereka. A, taj Bratislav išao sa nama u školu do drugog razreda, pa posle više nije. Nije jadan mogao da stane na noge, oboleo teško. I sad se moja Gordana udaje za njega. Istrgnem ruku od Nikolića tako jako da me je zabolela i ponovo se probudim. Ona cevka sa iglom mi ispala iz ruke i sad mi curi krv. Jedna sestra sve to vraća na mesto i čujem kako pita doktora da me vežu jer jako buncam. Čuo sam da joj on kaže da je to od onoga što su me uspavali i da polako sve to prolazi. Biće u redu.
U sobi bila tri kreveta, jedan sa moje leve, a jedan sa desne strane. Jednom nesretniku sa desne strane što leži, cela glava umotana u zavoje, samo mu nos viri, a ovome sa leve strane obe noge u nekim cevima i šrafovima. Kasnije sam saznao da se zovu fiksatori i zašta služe. „A, je l’ te boli to što ti viri iz nogu, nesretniče”, pitam ja njega. „A, tebe”, pita on mene. „Što bi mene bolelo”, čudom se čudim. „Pa, i tebi viri”, reče i nastavi da čita novine. Pogledam i vidim da u mojoj levoj nozi viri isto takvo gvožđe. Počeo sam da plačem, da se derem, da urlam. Jedva su me smirili, dali mi injekciju i valjda sam od nje ponovo zaspao. Jebem ti život kada je ovakav.
Posle par dana mi je sve bilo jasno. Nečega sam se setio, a nešto mi kazali. Uglavnom, dan pre tog događaja naša artiljerija odrala te njihove redove samo tako. Kažu da je bilo mnogo poginulih i ranjenih. Na stotine. Sutradan nam oni vratili. Iz mog voda samo Mića Vrcan i ja ostali živi. Meni polomljena noga na nekoliko mesta, a njemu nešto sa očima nije u redu, pa ga odveli na drugo mesto. A ostali, pa… nema ih. Ceo vod, moj prijatelju. A od čete ostalo samo njih deset u prvom i petnaestinu u trećem vodu. I oni nagraisali, nisu kao mi, ali ipak nagraisali.
Zlo na liniji, zlo u bolnici. Ovaj, što bio sav u zavojima, umro. Kažu da je mnogo izgoreo. Bio jadnik u tenku kada ga je pogodila raketa, ostali iz posade ostaše na licu mesta, a on onako sa opekotinama izbauljao kroz kupolu da izađe napolje. Borio se par dana i ispusti dušu. Nije mogao da prezdravi, a zvao se Zdravko. Jadnik. Ostade prazan krevet.
A sa moje leve strane bio neki student iz Beograda. Iz početka nije hteo da priča mnogo, a posle kad je počeo, stalno me zajebavao. Ja prvih dana nisam mogao da stanem i da stojim sa štakom, pa tako nisam mogao ni do klozeta da idem. Umesto guske, da prostite, za veliku nuždu, ja od sestre tražio patku. Zagulio se od smejanja, plašio sam se da se ne zadavi, da ne ostane bez vazduha. Bio neki veseljak, ali meni nije bilo do zajebancije. A on, kakav je-takav je, tera šegu kao da je na vašaru.
Jednom me stomak zaboleo, pa mi ta stolica bila malo ređa, a on kaže da idem u teretanu da bi malo očvrsnuo. Crk’o dabogda. U stvari ja samo kažem tako, ali ne mislim. Bio je dobar. Jedino što sam se ljutio na njega, a nisam znao da sam pogrešio, jeste kada mi je rekao da je student. Pitam ga šta studira, a on mi kaže da je na filološkome fakultetu. „Koga, bre, ti zajebavaš, ne kaže se filološki, nego filozofski fakultet”, kažem ja njemu. A nisam znao da sam se zajebao. Šta ću, nisam ranije čuo da ima i takav fakultet. Svašta će da izmisle. Baš.
Nogu mi operisali ponovo. Koske mi polomljene na šest mesta, pa ih drže ti fiksatori. Doktor kaže da se i mišići obnavljaju, bili i oni pokidani. Ali najgore što me stalno boli, i kad sam budan i noću kada spavam. Mojima javili da sam lakše ranjen, pa ušo strah u kuću. Već četvrto pismo dobijam za nekoliko dana, a ne mogu da otpišem. Obećali ovi da nam donesu kuverte, pa nikako da se reše. Makar da ima ovde neki telefon pa da zovem u mesnu zajednicu, oni bi javili mojima. Ali, nema ni to. A i doktor počeo da me plaši. Nešto sve češće spominje treću operaciju. Ili ovde ili će da me teraju za Beograd. „Daću ti adresu, pa da se javiš nekim mojim ortacima, sa njima da ideš u diskoteku i da zajedno đuskate”, zajebava ovaj što studira ovaj fakultet. Kako samo može, mene boli jedna noga i jedva izdržavam, a njega obe i tako se vlada. Ili stvarno može mnogo da istrpi ili se samo pravi da je jak.
„Nisam ja jak, ja samo racionalno pristupam novonastaloj situaciji”, eto, tako on priča sa mnom i normalno da ja ne mogu da ga razumem. Jednom mi pričao o uticaju buke na nervni sistem ptica pevačica. Da li me zezao ili pričao ozbiljno, nemam pojma. Zato sam prećutao i nisam gledao u njega. Možda bi mi se opet kliberio, a šta mi to treba.
Noga me je sve više bolela i injekcije mi nisu pomagale kao ranije. Od bola čovek postane nervozan, sve mu smeta. Zavadio sam se sa studentom, ne pričamo par dana. U onaj slobodan krevet donesoše jednog bez svesti. Uneredio se jadan, sve živo smrdelo. Jedva ga medicinske sestre oprale. Izašao bih ja napolje, ali sve slabije sam mogao da stojim na štakama.
Uđe jedno popodne neki major i meni još sa vrata: „A, tu si, gnjido?” Uplaši mene, a još više studenta. Koji mu je moj, mislim se, šta se tu razdire. Za njim uđe glavni doktor. Ovaj nastavio da me vređa i psuje, pa će doktor u jednom momentu da mu kaže: „Druže majore, ja kao lekar sam u obavezi da vas upozorim da razgovarate sa vojnikom koji je teško ranjen, pa vas molim da smanjite ton i nema potrebe za ovakvim rečima. Molim vas!” Ovaj se zamisli, pa će njemu: „Druže doktore, ja moram vas da upozorim da nedostaje medicinskog kadra na prvoj liniji fronta, a ovde, koliko vidim, ima vas više nego ranjenika, pa stoga vas molim da ne ometate moj rad. Jasno?” Ovo poslednje reče tiho i nekako ledeno, doktor ućuta i preblede. „A, ovo govno, koje branite, da dovedete do one sobice u kojoj sa sestrama pijete i ko zna još kakve su vam tamo aktivnosti”, okrete se i ode.
Pretpostavljao sam šta je, ali nisam baš bio siguran. Doktor poslao jednog tehničara da me metne u invalidska kolica i dogura do te sobice. Mora da je Nikolić lajao za Piceka. Garant, zato me i doguraše ovakvog do te budale. „Znaš li ti zašto si ovde”, pita me. Zato što sam ranjen, mislim se, al’ znam što me on pita. „Ne znam”, ipak sam mu kazao. „E, pa ja ću da ti kažem, majku ti jebem seljačku, kazaću ti i to odmah”, ustao je i tako mi jako udario šamar da mi se automatski zamantalo u glavi. „Je l’ znaš koliko vas je bilo u četi”, pita on. Odgovorio sam mu. „Eto, vidiš, bilo vas je tačno sto osam, a da li znaš koliko je ostalo uključujući i tebe da udiše ovaj vazduh? Da li ti je poznato? A? E, ostalo je samo trinaest, dvanaest dobrih i poštenih i ti trinaesti, govno jedno izdajničko”, pa mi udari još jedan šamar, ovaj put sa druge strane i čini mi se da je jači od onog prvog. Pa je onda počeo da mi priča kako je sva sreća da ima i poštenih ljudi i patriota koji su budni i njega obavestili da sam ja pustio pripadnika nelegalnih vojnih formacija, te da će me on lično dovesti pred streljački stroj. Da sam izbrukao svoje ime i prezime, da sam izbrukao selo odakle sam i šta sve još ne. „Možda je baš taj kojeg si ti pustio pucao na tvoje poginule saborce iz čete, da li si toga svestan”, reče, pa mi zalepi treći šamar. Pođe mi krv na nos.
Nešto puče u meni. Dokle, bre, ovaj misli da me bije. Ako sam kriv nešto, ja ću da odgovaram, al’ ne sme niko ovako da me mlati kao stoku. „Zašto vi mene, druže majore, udarate ovde i psujete mi majku seljačku? Zašto”, osilih se ja. Gleda me, ne sekira se puno na ove moje reči. Samo mi reče da nastavim. Pomislim se, i hoću. Sve ću da kažem, pa makar me glave koštalo. „Je l’ vi mislite da me plašite ovim šamarima i vikom? Pogrešili ste, druže majore, pogrešili ste gadno. Zajebali ste se, ja se ne bojim toga što sam uradio i neka odgovaram, ali za ovo vređanje moje majke koju nazivate svakojakim imenima ima da se teramo do zadnjeg suda”, rekoh u jednom dahu. Skočio je sa stolice i iz futrole izvadio pištolj. Nabio mi cev u usta i sav se tresao koliko je besan. „Šta ćemo sada”, penio je. „Pucajte, druže majore, pucajte ako ste rešili”, mumlam ja sa cevkom u ustima. Vratio se na svoju stolicu, a pištolj stavio na sto. Gledao sam ga direktno u oči. Više nisam osećao nikakav strah, zubima bih ga zadavio zbog psovanja moje Ruže, ne sme niko da mi je dira. nemam ja sto majki, nego jednu. Govno jedno, i to mi je neki oficir.
Vratio sam se u sobu i ćutao. Onaj krevet ponovo prazan. Umro jadnik, a da nije došao svesti, nisam mu ni ime saznao. Student me gleda sažaljivo, vidim da bi me pitao nešto. ali ne razgovaramo. Ćutim ja, ćuti on. Ali, ne za dugo. „Što te je zvao”, pita. Jedva sam zadržavao suze, jedva. Što on moju majku da psuje i da je vređa? Što? Šta mu je ona kriva da se tako ponaša prostački? „Što te je zvao”, ponovo me ovaj pita. Vidim da moje ćutanje ne vredi, da ću morati da mu odgovorim. U međuvremenu je došao doktor i seo pored mene na krevet. Bio je smrknut. Kaže kako stvar sa mojom nogom nije baš najbolje stajala, ovaj deo od kolena na gore i nekako, ali ovo dole ne valja. Videće sta može da uradi da mi je sačuva, da je ne seku.
