Odlomak iz romana ,,Otpadnici, slučaj prvi"
#Strah (umesto prologa)
Autor: Aleksandra Mijović - Anja
Nekih 25 godina ranije
Seka je zatvorila vrata da ne čujemo. Mama više i ne plače. Sad samo isprekidano diše. Opet ju je udario u stomak onom svojom mesnatom ručerdom. Ubiće je. Šta ćemo seka i ja bez mame?!
„Kurvo raspala!” – čuje se glasan pljesak, šamar zbog kojeg je gospođa Stanić pala preko kuhinjskog stola na pod. Glavom je udarila u rukohvat na frižideru i osetila ispod kose novu posekotinu koja se rascvetavala.
Seka je počela da se trese. Toliko drhti da izgleda kao da ima isti napad kao Nikola iz V3, samo što je on pao na pod i neka bela pena mu je kuljala iz usta. Razredna je čučnula kraj njega, skinula kaiš i gurnula mu ga u usta, a mi smo sve gledali. Posle su je lekari iz hitne pomoći hvalili. Ali ja nemam takav kaiš, a seka, ako počne da bali, šta da radim?
Uroš zagrli sestru. Bila je mnogo veća od njega pa se zbog njene drhtavice i on tresao. Počela je tiho da plače i kleknula tako da su sad bili iste visine. Ne sme glasno da zaplače jer, ako je on čuje, mamu će baciti o zid i doći će kod njih u sobu.
Ponovo udarac i zvuk kostiju koje pucaju. Bolni jauk gospođe Stanić i novi talas pogrdnih imena koje je ispljunuo na nju.
„Dok ja rmbačim, ti se kurvaš! Čija su ono kopilad?! Rodila si mi tuđu decu! Lagala si da su moji! Sad ću da im polomim vratove!”
„Nemoj, Stojane. Ostavi mi decu!”
Uroš se skameni kad ču njegove teške korake koji se približavaju.
Nekih 18 godina ranije
Andrej čuči uz razbijen prozor. Polako se podiže i baca kratak pogled napolje. Vojnici sa obeležjima UČK-a su se već sad toliko opustili da i ne pokušavaju da se sakriju. Jedan od njih se izvlači iz rova, seda na sasušenu zemlju i počinje da zavija cigaretu. Čini se da ostali u rovu ručaju. Andrej prevuče jezikom po sasušenim ispucalim usnama. Može da ih čuje kako mljackaju dok žvaću. Kad je zadnji put jeo? Juče? Nije juče... Onda prekjuče. Želudac mu bolno krči protestujući. Nije ni prekjuče... Kalašnjikov je odbacio sa strane jer je definitivno ostao bez municije. Ako potrči tamo možda će i da uspe da skine bar dvojicu pre nego što ga izrešetaju.
„Vode!” – zajauka Stefan.
Andrej se ponovo spusti u čučanj i pogleda Bobana koji odmahnu glavom izvrnuvši čuturicu. Polako i nečujno dopuza do Stefana koji ga, grčeći lice i tresući se u groznici, krvavom šakom uhvati za lakat.
„Hl... Hladno mi je” – promuca Stefan.
„Drži se, Stefi” – reče mu Andrej stegnuvši vilice.
Iznenadno komešanje napolju ga prenu. Završili su klopu. Glatko obrijana glavurda njihovog vođe izdaje neke komande na albanskom. Čuju se repetiranje oružja, smeh i povici. To je to. Krenuće na njih. Sad. Andrej vadi šaržer iz berete i dva metka mu padaju na dlan. Nedovoljno. Mogao bi Stefana da uguši, a onda da puca Bobanu i sebi u glavu. Svi ostali su ionako mrtvi. Bolje da i oni umru, odmah sad, da ih se ovi zlotvori ne dokopaju. Boban mu uputi razborit pogled vadeći nož iz spremnika na listu desne noge. Andrej duboko udahnu i vrati metke nazad u šaržer. Obojica dopuzaše do razrokanih ulaznih vrata. Andrej se diže i naslanja na zid. Beretu stavlja za pojas, a u desnoj ruci nervozno vrti isti nož kakav ima i Boban. Jedan drugom kratko klimnuše. Neprijatelj je već s druge strane vrata. Andrej zažmuri.
„Možeš ti to! Kao u vežbi. Isto je.” Vrata se otvaraju uz škripu. Prvo što Andrej ugleda jeste dugačka cev automatske puške. Uz gromoglasan urlik baci se napred i zari dugačku oštricu noža u vrat vlasnika puške. Krv ga poprska po licu. Pucnji. Boban pada kao sveća, staklastih očiju uprtih u izbušen plafon. Andrej se osvrće ka palom prijatelju i oseti zaslepljujuću bol u potiljku. Pogled mu se magli a kolena popuštaju. Sve se zacrni.
Nekih 7 godina ranije
Iako ju je Borko već izvodio iz Doma nekoliko puta, iako se ništa užasno nije dogodilo, Lamija je večeras bila uznemirena. Borko joj je simpatičan. Jedini matorac koji je ne šikanira. Uvek je tako nežan i predusretljiv. Jedini čovek koji ju je ikad pohvalio. Jedini koji je obratio pažnju na nju. Rekao joj je da je posebna. Od toga su joj zaigrali leptirići u stomaku. Malo joj je bilo čudno što ga je interesovalo da li je već imala menstruaciju. Tek joj je jedanaest. Rano je još. Ili nije? Večeras je vodi na specijalno mesto, rekao je. Ali sa njim će biti i onaj drugi, njegov prijatelj. E, on joj je izazivao jezu. Čudno ju je gledao. Kao da je kakav sočan komad šnicle. Nije da Lamija zna kakav ukus ima šnicla. Tačnije, pojma nema. U Domu su uglavnom jeli kuvano meso, kod prvih hranitelja je jela kad nešto ukrade, a kod onih drugih obroci su joj bili slični pomijama kojima je hranila svinje. Ali je videla šniclu u izlogu Poleta, one kafane kraj koje su prolazili kad bi krenuli ka centru grada. Konobar je spustio veliko parče mesa pred jednog dežmekastog gosta, a on je zagledao s koje strane da ga načne. E, isti takav pogled ima taj Borkov drugar. Čudno, zar ne?! Lamija se dobro seća kako se Lana promenila pošto ju je taj isti Borkov prijatelj izvodio ponekad. Jednom prilikom se toliko trljala dok se tuširala da se izgrebala do krvi. Vaspitač Saša ju je prvo grdio, a potom pozvao neke doktore koji su je odveli i dugo je nije bilo. Saša je rekao da je Lana preosetljiva. Pa i jeste. U poslednje vreme stalno plače, a to Lamiju baš nervira. Već je sedam. Uskoro će doći. Lamija se strese. Taj Borkov prijatelj je baš plaši. Možda on neće doći. Možda će je Borko ponovo voditi u bioskop. Možda...
