Nisam te se nagledao
Autor: Jelena Ćuslović
Govoriti o bombardovanju posle 19 godina je isto kao da sam došla kod psihijatra na terapiju i od mene se očekuje da pričam o nečemu što sam odavno potisnula, samu sebe ubedila da sam s tim nekako izašla na kraj, dok doktor tvrdi suprotno verujući da većina mojih problema, još više odgovora na neke životne situacije, leži upravo u tom, nemom i bombama potisnutom. Pa dobro, da vidimo, da legnem i ja na kanabe.
Bila sam student, ljut student koji iz Beograda mora da se vrati kući, u Čačak. Bila sam ljuta, ali i poslušna – došla sam čim su mi rekli. Bila sam poslušna, ali i buntovna – nisam ponela ni knjige ni garderobu, samo par stvari koje su mogle da stanu u ranac da bih se, imajući izgovor, brže-bolje ponovo dokopala prestonice.
To veče, 24. marta, mog oca je sirena zatekla u kupatilu. Nas tri smo bile u dnevnoj sobi, gledale smo televiziju. Jedna je bila ljuta, druga ne znam kako se osećala, ali je treća bila bezbrižna jer nas je obe brojala u istoj sobi, pored sebe, ne znajući da brige tek čekaju, ispred vrata. Kada se oglasilo zvono za početak nečega, otac je istrčao iz kupatila poluobrijan i, usled godina iskustva rada u Narodnoj odbrani, rekao: „Ne brinite, ovo je za prestanak opasnosti.” Nismo stigli da shvatimo besmislenost njegove rečenice i da se nasmejemo, kad se, nažalost, začula ona prava – sirena koja je najavljuje.
U Čačku su pogrešili.
U Čačku je tih dana dosta grešaka napravljeno.
Naša porodična kuća ima veliki podrum koji je nana koristila kao letnju kuhinju. Moj otac i stric su, nasledivši je, u taj podrum stavili kotao, a mi smo kao deca tu držali bicikle, stripove i stare i odbačene stvari. Nana nikada nije htela da siđe u podrum otkad se odselila jer je htela da ga pamti dok je još bio sređen i čist. Posle 24. marta ni ja više nisam silazila. Mirisao mi je na sve što sam htela da zaboravim. Jedino smo tu noć proveli u podrumu jer otac i stric tada nisu imali drugih ideja. Ja više nisam bila ljuta, ali nisam ni znala kako sam.
Ono što je usledilo zapamtila sam različitim čulima, štaviše mislim da sam tad imala još neko pride i da u tome nisam bila jedina. Sećam se da je to bilo najtoplije proleće iako sam posle čula da ga nismo ni imali. Sećam se ljubičica pored Morave koje nikada nisu bile ljubičastije. Sećam se izlazaka uveče, druženja, šetnji koje su satima trajale. Trebalo je samo da se javim telefonom kad se čuje sirena. Vremenom smo počeli da zaboravljamo kad je opasnost počela, pa bismo se iznenadili kad najave kraj – kako sad?! Jer, sviralo je po čitav dan, a najčešće smo slušali avione. Avione i bombe. U početku smo išli u sklonište koje se nalazi u soliteru preko puta ulice, ali smo vrlo brzo odustali. Toliko smo od svega odustali, da smo jednom prilikom kad su bombardovali mesto ne tako udaljeno od nas, ostali u kući jer sam ja tek oprala kosu, a moja sestra, nedavno ustala, nije još oprala zube. Opet besmisao. Ovog puta smo se smejali.
I čini mi se nikad više; ne samo smeha, nikad više ljubavi. Ne sećam se šta smo jeli, ne sećam se ni kako smo se oblačili, koliko novca nismo imali, ali se isto tako ne sećam nijedne svađe, nijednog raskida. Svi smo bili ludi, a naša ludila drugačija. To su bila ludila uslovljena uzrastom i stepenom odgovornosti. U kombinaciji sa karakterom, tu je bilo toliko različitih tipova ludila, doktore, da ja ne verujem da i jedna vaša knjiga ima definicije kojima bi ih sve opisala.
Sećam se dana kad su pogodili fabriku u kojoj je moja majka radila. Sećam se kako je plakala. Plakala je i zbog stolice na kojoj je godinama sedela. Tad sam prvi put videla nekoga da plače zbog stolice. Iako mi je bilo prvi put, odmah sam razumela zašto. I ja sam plakala. Zbog nje, zbog njene stolice, zbog neželjene penzije sa 50, a u stvari sam samo tražila razlog da plačem. Slabo smo plakali, zapravo nedovoljno s obzirom na sve što nam se desilo. Trebalo je da plačemo godinama posle toga. Svaki dan. Verovatno smo i u tome vrlo brzo uvideli besmisao pa nismo ni plakali koliko smo osećali da bismo mogli. A i ne smejemo se više kao onda što smo.
Iskreno da Vam kažem doktore, kad se sad setim svega, mi nikad više nismo voleli život. Najednom smo dobili želju da vidimo što dalje, da pokušamo i ono što možda ne bismo. Zapravo, osećali smo strah najjači do tada. Zato je barem proleće bilo lepo – ono je znalo da je nekome poslednje.
Dobro sam, doktore, i ne smeta mi sneg ove godine u martu.
