KO JE OVDE IDIOT?
Gost autor: Dragana Janjušević
Tinejdžeri su čudo! Nije to novo naučno otkriće i nisam izmislila toplu vodu. Ali, čuda među prosvetnim radnicima me svakog dana šokiraju i polako postajem svesna da su oni na pogrešnom mestu, u pogrešno vreme. Ili ja. Dozvolili su da ih sistem oblikuje u mediokritete, da im ovo kompletno društveno anesteziranje mozga, bude opšteprihvaćeni sistem rada. Kao i većina slušaju svog velikog vođu, samo još nisam tačno sigurna kojeg.
Vršnjačko nasilje - tema koja je na žalost i dalje aktuelna u ovoj zemlji. Susrećem se sa istim gotovo svakog dana. Ima različite oblike i manifestacije. Neću na sebe da navlačim plašt velikog stručnjaka, niti da kažem da sam maher u suzbijanju istog. Ali u prepoznavanju verbalnog i onog perfidnog, prikrivenog jesam. A takvo je, ako uopšte postoji neka skala možda i najgore. Svaki iole obrazovan čovek, svako ko radi sa tinejdžerima mora da zna da uzroci vršnjačkog nasilja leže u porodici, iz nje deca preuzimaju obrasce ponašanja i prenose ga u okruženje. E tu je ta kvaka koja mi drži zatvorena vrata. Mnoge moje kolege neće da se bakću, neće, ne znaju, ne žele da prihvate da su to najčešći uzroci. Ja sam oduvek volela male buntovnike koji misle svojom glavom, koji su autentični i svoji. Ne lezi vraže! Sa njima je teško raditi, oni su „ nemogući“; „on neće da uradi šta mu se kaže, on je arogantan!“ Pa šta si mislila/o, profesore? Da ćeš dobiti 30 robota koji uredno klimaju glavom i kažu: Da, da, dobro! Da će svaku lekciju da ti nauče naizust i nikad ne kažu šta misle? Ma, nema problema! Onda idi i radi na gerijatriji, tamo jedva i hodaju, a oni koji pričaju njih ne razumeš!
Među tinejdžerima, a posebno nasilnicima vlada psihologija čopora. U čoporu su jači, imaju svog vođu kojeg slepo slede da bi bili prihvaćeni, ispali mangupi, štagod. Onda se međ’ čoporom pojavi vuk samotnjak, pčelica pametnica, sa rasturenom porodicom, majkom alkoholičarkom. On traži svoj spas u muzici, živi u svom malom univerzumu, čita, piše pesme. Ne traži pribežište u drogi, alkoholu i kladionicama. Ne ide za čoporom. Ima bogat vokabular, barata pojmovima za koje ovi iz čopora nikad čuli nisu. Sluša rok i rep. Naravno, odskače. Da, drugačiji je! I naravno, primetiću ga i podržati ! On je moj mali Ćamil iz „Proklete avlije.“ Ooo… tek onda čopor kreće da ga maltretira, jer on zaboga neće u grupu sa njima. Omalovažavaju ga, nazivaju najpogrdnijim imenima. Samotnjak ćuti i trpi! Boji se. On je sam, rastrgnuće ga, pojesti ga do koske! Ignoriše ih… još gore. Kad samotnjaku pukne film, uzvrati sarkazmom. Avaj!!! Ne razume mentalitet nasilnika taj inteligentni humor, pa udare još žešće. Perfidno. Ne odmah vidljivo. Kad više ne može da izdrži, zatraži pomoć. I šta biva??? Dželati ispadaju žrtve! Slušam pedagoga i ne verujem sopstvenim ušima. Ovim velikim ušima koje su se svega naslušale, ali nekako i dalje veruju u pravdu, u profesionalizam, u psihologiju kao nauku. U Kamijevog Mersoa koji je dosledan sebi.
„On je jako pametan i perfidan, nemoj da ga hvališ zbog toga što je načitan, seci mu krila da ne uzleti previše! „Ma super si ti sestro slatka! Treba li tu pametnu mu glavicu da otfikarim zato što štrči? Da gajim nasilnike, a režem posebnost i autentičnost? Zašto i u ime čega? Koju im poruku šaljem? Utopi se u čopor, ne misli svojom glavom, ćuti i pusti da te kinje? Aman više!!! Koji deo razvojne psihologije su moje kolege preskočile? Šta se desilo? I ko je ovde idiot?
