Crtani film i burleska
Autor: Zoran Plećević
Prvi predstavnik crtanog filma (u pitanju je srpska politička scena) je već davno zaboravljeni Radmilo Bogdanović, ministar policije 1991. godine. Ko se SADA seća tog čoveka sa ogromnim cvikerima iz Jagodine ili Ćuprije ili iz bilo koje palanke u Srbiji? Danima je oklevao da podnese ostavku dok su se studenti bunili na Terazijama i uporno tražili baš njegovu ostavku. Nastavljamo, sa Zoranom Sokolovićem, nesrećnikom koji je morao da se ubije iako nije bio nikakav ministar. Na njegovo mesto dolazi Vlajko Stoiljković, još nesrećniji mučenik i tu se završava prva epizoda.
Druga epizoda dolazi sa promenama 2000. godine i na mesto ministra dolazi Dušan Mihajlović. Normalnom čoveku nikada neće biti jasno gde su ga našli, iskopali od toliko ljudi u Srbiji i ko se njega još seća? Čovek koji nije podneo ostavku kada su mu ubili premijera, jedinog čoveka koji nas je negde vodio. Već je zaboravljeno, ali Duško se najviše proslavio pljačkom Narodnog muzeja u Aranđelovcu i predizbornim obećanjem da će saopštiti imena počinioca ako ostane na vlasti. Naravno da nije ostao na vlasti i naravno da nikada nije rekao ko su počinioci. Radim u tom muzeju i hausmajstor koji je te noći čuvao slike mi je pričao da je video dok mu je neko nogom držao polupanu glavu kako iz podruma trče ljudi koji su imali iste čizme i pantalone. (Da li se u Srbiji lopovi jednobrazno oblače?)
Na njegovo mesto dolazi Dragan Jočić, čovek koji je u mladosti odvaljivao trafike. Šta o tome može da se kaže? Da je bio ministar poljoprivrede, prosvete, zdravstva možda niko ne bi čeprkao po njegovoj biografiji i možda se niko zbog tih trafika ne bi bunio, ali ovako?
Posle njega na to mesto dolazi niko drugi nego Ivica Dačić koji je, kako će se na kraju videti, mada ne baš svojom voljom i zaslugom, glavni junak ove priče.
Šta su sve radili ministri iz prve epizode ne zna se baš najbolje. Bilo je to mračno doba, ratovi i sankcije, ali najbolje govori to što su se dvojica od trojice ubili, jedan čak i javno. Druga epizoda je uslovno rečeno transparentnija i za nas zanimljivija.
Sa Burleskom počinjemo kasnije, posle promena. Sa Zoranom Živkovićem koji posle atentata na Zorana Đinđića dolazi na njegovo mesto. Zajedničko sa prethodnikom je ime i članstvo u istoj partiji. Ostale karakteristike i kvaliteti nisu bili zajednički, jer Živković nije imao nikakve kvalitete. Kada je posle „Sablje“ javno rekao: Da je Đinđić živ; rekao bi: „Zorane raspiši izbore.“ Svi su se uhvatili za glavu i viknuli: Pa raspiši!“ Nije poslušao to što je cela Srbija vikala to isto što bi i Đinđić rekao. „Ostaću dosledan i neću raspisati izbore“, rekao je tom prilikom. Liči na Bastera Kitona, nikada se ne smeje, a njemu se svi smeju.
Posle njega dolazi Vojislav Koštunica o kome zaista ne treba trošiti reči reči osim da se ni on nije smejao (možda je ponekad malo nakrivio usta što je trebalo da liči na osmeh) i da su se i njemu svi smejali.
Mirka Cvetkovića moram da pomenem mada nije provirivao iz senke Borisa Tadića. Bio je premijer i nastavljao je tradiciju burleske. O njemu samo toliko jer mi treba prostora za Ivicu Dačića koji je, sećate se najavljen kao glavni junak.
ON JE OBJEDINIO FUNKCIJU PREMIJERA I MINISTRA UNUTRAŠNJIH POSLOVA. ON JE SPOJIO CRTANI FILM I BURLESKU. Naravno, rekao sam već, ne baš svojom voljom. On je otvorio Pandorinu kutiju posle čega je sve bilo moguće. Bilo je to sasvim slučajno, čovek zaista nije kriv i za vreme svojih mandata nije uradio ništa, bar ne na svetlu dana. Šta je radio tokom noći to samo on zna.
Posle završetka burleske i crtanog filma nastaje MRAK.
Sada imamo čoveka koji je na svim funkcijama! Premijer i ministar za sve! Da li je to početak nove, neke treće epizode ili kraj druge?
Noć je najtamnija pred svitanje.
