Čitaoci ,,Direktne reči" o ratovima
Autor: Đurđa Crevar
Tri su mi brata, od dve rođene tetke, istovremeno mobilisani: mašinski elektro inženjer i hirurg. Oženjeni i imaju ukupno sedmoro dece, naravno maloletne, četiri dečaka i tri devojčice. Na prigovor oca da ne mogu dva rođena brata u isto vreme da budu na frontu, odgovor: trebaju nam obojica! Greškom administracije hirugu je pisalo da je medicinski brat, umesto u bolinicu i njega na front.
Jesen, kiše ne prestaju. Mašincu ukradoše čizme sa nogu dok je posle sedam dana nespavanja, prilegao. Imao nezgodnu narav, kažu da su ga jedva savladali, onako u kaljavim čarapama i sa automatskom puškom u rukama, da u Šidu ne pobije celu komandu... Hirurga s proleća vrate u matičnu bolnicu koja je u međuvremenu postala ratna bolnica... Dan i noć nisu izlazili iz sale...
E, onda poče i rat na Kosovu... 15 dana pred Kumanovski sporazum, njega u Peć u bolnicu. Sve isto - dan i noć operacija za operacijom. Mobilna telefonija nije imala domet, stigne vest da je ranjen, nekako preko radio amatera i kroz krčanje na liniji... Ispostavi se da nije ranjen... Potpisan Kumanovski sporazum... ne znam dal' sam živa... prebiram po glavi svu literaturu koju sam u životu pročitala o danima kada je kraj rata i svedočenja da se tada najviše gine jer počinje haos... U predvečerje kroz šištanje, krčanje i zujanje razabiram glas mog brata, javlja da su došli po njega i kolegu, da kreću, da ne zna kada stiže ali da ga čekam ispred ministarstva zdravlja... Živac me ne drži, pokupim kumu da mi pravi društvo a i nju živac ne drži, te se mi nacrtamo te noći u Dr Subotića da čekamo. Prohladno proleće, srećom bez padavina. šteka cigareta, termos (veći nisam videla, jer kuma voli kafu i cigare više od sebe). ,,Kada dolazi kombi sa doktorima?", pitam na šalteru ministarstva... Sležu ramenima... ,,Doći će"... Svakog sata zovem njegov broj, komjuterski glas odgovara nedostupan. Zovem i zovem jer kada mu čujem glas znači da je prešao granicu sa Srbijom... Nedostupan i dalje. Odlazimo da skuvamo novi termos kafe i kupimo novu šteku cigara... i rikverc pred ministarstvo zdravlja. Minuti kao sati, sati kao večnost... Zovem na pola sata... isto, automat ne menja traku... Vreme kaplje, zora je a, mrak... Zovem svakih 15 min. Zove i kuma, naizmenično... U ministarstvo više ni ne ulazim, jer i ja imam kratak fitilj kao moj brat bez čizama, pa, baš da ne plaćam još i razbijanje stakla na šalteru...
Konačno, njegov telefon zvoni... Kroz šumu elektronskog krkljanja razabiram ,,Prešli smo granicu, sporo se krećemo jer svi mostovi, nadvožnjaci i ćuprije porušeni pred svim gradovima usput pa, moramo da skrećemo u svaki grad... ne znam kada stižemo... čekaj me ispred ministsrstva, samo me čekaj"...
Odjednom više nije hladno. Kuma i ja ispijamo soc iz termosa. Trk kući po novu količinu. Prošao me i bes na ministarstvo i njihovo ,,Pa, doći će"! Zora je a, mrak... Kaplje vreme... Nikada ni pre ni posle te noći nisu minuti bili kao sati... sati kao gladna godina... I, kako to biva, prišunja nam se neki krš od kombija i iz njega ispadaju dva mlada hirurga. Nikada lepši i miliji ljudi!
Sva tri brata su preživeli i nisu bili ranjavani. Brat mašinac se vratio, počeo da poboljeva i nakon dve godine umro, rak na zeludcu. Druga dvojica su izvukli žive glave. Nikada ne pričamo o njihovom ratovanju. Jednom samo, kada je njihova majka a, moja tetka u nekoj priči rekla: ,,Kada su mi sinovi. bili u vojsci..." , stariji ju je naglo prekinuo: ,,Mama, nas dvojica nismo bili u vojsci, već u ratu!" Krišom sam ga pogledala... Nikada, ni pre ni kasnije, nisam ga videla tako bledog i čula da govori tako odsečno! Tajac! Bilo je jasno i onda a i sada znam, nije se junačio niti je hteo da mu se divimo. Pa, od malena je bio škrt na rečima i govorio samo kada je imao šta da kaže. Mora da je bilo grozomormo kada moj mali/veliki brat ne uspeva ni sa distance da se iskontroliše u trenutku i da ipak drekne na majku.
Više to ne pominjemo.
