Čitaoci Direktne reči o bombardovanju (5)
Autor: Vladimir Protić
Kada se pomene bombardovanje, setim sena dana kada su svi bili zajedno i složni, puni ljubavi i empatije. Tih dana niko nije obraćao pažnju ko je odakle, šta nosi i koje mu je boje članska karta biblioteke sem kod onih koji su malo popili. Pored toga setim se i na nekoliko situacija sa samog početka.
Vikend pred bombardovanje krenuo sam kao svaki „dobar“ student natrag put Beograda punih torbi hrane i osećaja promaje koji je duvao kroz frižider mojih roditelja. Naravno to što sam poneo znalo se da će biti uglavnom pojedeno istog trena čim dođem u stan na Zvezdari i stigne ekipa. Neplanirano i čak i za to vreme predugo putovanje je bilo prouzrokovano saobraćajkom na Ibarskoj, koju su naravno prećutali jer je tadašnji ministar prosvete sasvim slučajno zalepio službenim vozilom jedan putnički automobil i saobraćaj je bio obustavljen na par sati. U sred nedođije, bez signala za mobilne mreže i zakrčenim putem najveća zanimacija su bile vesti na radiju koji je pustio „majstor“.
Zanimljivo je bilo to što su vesti davali na svakih 15 minuta. Nisu to ni bile prave vesti već kada bi gledali TV više bi bili kajroni a izgledale su otprilike ovako:
„Sile NATO alijanse ....“
„Počelo pozivanje vojnih obveznika...“
„Moguće bombardovanje od strane NATO-a...“
Nisam previše obraćao pažnju na vesti jer bile su iste kao i oktobra prethodne godine pa od svega nije bilo ništa. Nakon „sitnih“ šest sati moje putešestvije do prestonice se završilo (inače u to vreme i najlošiji autobusi su saobraćali za maksimum tri sata do Beograda). Kako sam stigao u stan, ozarena lica čekale su me cimerke uz najavu ekipe da stiže uskoro. Kao što sam i rekao ono što je bilo poneto hrane praktično je nestalo to veče kao cunami da je protutnjao. Pored cimerki i ekipe koja je došla nešto kasnije dočekala me i vika iz susednog stana u prizemlju. U tom stanu stanovala je gospođa koja je redovno imala lekarski nadzor koji joj je davao lekove za smirenje ili već ko zna šta. Zahvaljujući gospođi cena stana je bila povoljnija, ali smo zato danonoćno imali program. Ceo kraj nas je sažaljevao: ,,A ti TAMO živiš, joj!” Od nje je čak i milicija digla ruke, a u bolnicu je primaju samo s proleća, kada joj se baš pogorša stanje.
U sredu su došli iz duševne bolnice i odveli komšinicu. Pomislili smo: Da, taman ćemo malo da se odmorimo! Odvrnemo B92, ide urbana muzika i mislimo se da li da gledamo neki film kad nas sa TV-a prekida glas koji javlja da su NATO bombarderi poleteli ka Jugoslaviji. U tom trenutku pozivam drugara sa Novog Beograda i čuje se kroz slušalicu glasan udar. Baš u tom trenutku, on sa devetog sprata iz svoje sobe imao je direktan prenos bombardovanja Batajnice, a na radiju je odzvanjalo upozorenje kako se ponašati i šta uraditi. Odjednom prekid telefonske veze. Uskoro se čula i prva zakasnela sirena za opasnost i trka kroz hodnik ka već spremljenom skloništu. Dole je bilo krcato. U tom trenutku pomislio sam da li je trebalo da se dogodi bombardovanje da bi se svi uljudno javljali jedni drugima? Vratio sam se u stan. Stao sam na prozor sa kafom i cigaretom u rukama i gledao vedro zvezdano nebo. Moja torba je stajala sa strane, spakovana sa najbitnijim stvarima za slučaj opasnosti. U njoj su bila tri albuma fotografija i sve kasete mojih omiljenih muzičara i grupa.
Tišina je prekrila Zvezdaru. Pomislih kako mi nedostaje komšinica, njena vika i svađanje sa samom sobom i predsobljem. Ipak nije bilo odmora...
U toj tišini pomislih mogao bih probati da dobijem pijatelja u Batajnici koji živi u blizini bombardovanog aerodroma i javiti se mojima kući da sam zdravo i dobro u slučaju da su telefonske linije proradile. Podigao sam slušalicu. I dalje se čula samo tišina. Nije bilo ni onog iritirajućeg tu – tu, tu – tu... Vratio sam se do prozora i prineo telefon da pokušam još koji put da pozovem i da završim kafu i zapalim sledeću cigaretu. Vazduh je bio opijajući. Ponovo sam nakon nekog vremena podigao slušalicu, bez da sam stigao da okrenem brojeve na brojčaniku i začuo glas svoje majke koja se obraćala ocu da ne čuje ništa. Toliku sreću što smo čuli glas jedno drugom nikada nismo osetili. Iz te atmosfere prenu me zviždanje rakete koje se ubrzo pretvori u eksploziju, a telefonska linija bi opet u prekidu.
Strčao sam do podruma da vidim kako su mi cimerke koje su krenule van. Odlučili smo da ostanemo u stanu ipak i da ne idemo više u podrum. Svanulo je ubrzo, bar se nama tako činilo i prvo jutro nakon prvih bombi koje su pale na našu zemlju. Ja sam otišao da nađem negde bar hleb da kupim, dok su njih dve ostale u stanu da naprave klopu za nas troje i uskoro pridošlog dečka jedne od njih. Vratio sam se praznih ruku. Sav hleb sa rafova je bio rasprodat. Ljudi su stajali u redovima da bi kupili i po koje kilo brašna, flašu ulja... Pravili su rezerve.
Nakon par dana jedna od cimerki reče da je uspela da se čuje sa ocem i da će on doći po dvoje i stvari od svih nas a drugo dvoje da se snađe i nekako se uglavi u neki autobus. Cimerka koja je bila sa dečkom nije želela da se odvajaju i da nas dvojica dođemo autobusom te ja krenuh kolima kući. Sve novce koje smo imali stavili smo na gomilu i njima dvoma dali da imaju za kartu, koju su određeni prevoznici naplaćivali i po pet puta skuplje od regularne cene, i da kupe nešto za klopu i piće.
Njih dvoje su otišli ka stanici dok smo mi krenuli ka autoputu pa preko Kragujevca ka Čačku. Ne sećam se da sam ikada brže prešao tu deonicu od 144 km. Kroz Kragujevac smo bukvalno proleteli u vreme kada je sirena oglašavala opasnost. Za nama su ostajali zvukovi eksplozije. Stigli smo i u Čačak. Izašao sam iz automobila sa svojom torbom na nekih 500m od kuće jer sam želeo da prošetam a i oni su žurili i nisu hteli da svrate na kafu. Ulice su bile puste tog popodneva, samo po koji pas lutalica je šetao preplašenog pogleda. Išao sam lagano prema kući i upijao očima svaki detalj na starim kućama videvši lepotu tih starina koje su mi do pre par dana bile ruglo i o kojima sam pričao da bi bio red da im se konačno urede fasade. Stigao sam i do dvorišta koje je bilo prazno. Ušao sam. Par trenutaka zatim iz zadnjeg dela dvorišta pojavljuje se majka koja ispušta krik: „Ratko! Vladimir“, i dotrčava, skače mi u zagrljaj suznih očiju, obgrlivši me rukama i nogama. Iz podruma istrčavaju, otac, stric, brat i strina i svi srećni i nasmejani što sam bezbedno stigao kući. U tom trenutku pada prva granata od početka bombardovanja, na Čačak. Ćale se nasmeja i reče:
„Mali, da ti to nisi doneo lokator u zadnjici! Dosad je bilo mirno ovde.“
