VLASTIMIR SA TREĆEG
Autor: Jelena Ćuslović
Vlastimir sa trećeg je bio mesečar. Njegove komšije su više volele da kažu da „ponekad hoda u snu” iako je to bilo jedno te isto. Tako je zvučalo kao da se nekud planski zaputio, kao da zna kuda je i zbog čega krenuo. A Vlastimir je noću bio više tamo nego ovde. Ne bi se mogao setiti prethodne noći koliko god da su svojevremeno pokušavali da ga podsete. Premda je umeo bez najave da im uđe u stan čim bi zube pred spavanje oprali, svi su ga u zgradi voleli. Zbog Vlastimira sa trećeg niko nije zaključavao vrata. Bilo im je žao da čak i u snu Vlastimir, koji je po mnogo čemu ličio na onog kog su budnog veoma dobro poznavali, vrhovima svojih kariranih papuča udari u njihova ulazna vrata.
Bio je građevinski inženjer u penziji, na samom početku osme decenije života. Uredan, učtiv i večito dobro raspoložen. Nije se ženio, nije dece imao, ali je zato znao sve o izolaciji, kada je bolje postaviti soklu sa ravnom a kad sa oborenom ivicom, znao je zašto će se urušiti potporni zid i kojoj građevinskoj firmi u gradu može da se veruje.
Bio je među najstarijima u zgradi i one koji su se doseljavali dočekao bi na pragu hvaleći stolariju i kupatilo. Govorio bi kako je zgrada na sjajnom mestu i da su napravili odličan izbor time što su upravo tu kupili ili iznajmili stan. Znao je i kad treba da se povuče. Nudio je svoju pomoć, ali se nije nametao. Umeo je sve da popravi, da zaliva cveće kada bi neko na odmor otišao, čak i decu da pričuva dok se njihovi roditelji ne bi s posla vratili. Koliko je samo puta vežbao matematiku i fiziku s njima, pregledao domaće zadatke i podgrevao ručak da ne bi gladni u školu otišli!
Bio je predsednik kućnog saveta više od dvadeset godina i za sve to vreme sijalice su uvek bile uredno menjane, natpisi na zidovima se nisu zadržavali duže od jednog dana, a lift je bešumno klizio svojom vertikalnom putanjom kao i Vlastimir koji je isto tako tiho uočavao sve kvarove i oštećenja.
O Vlastimirovim noćnim izletima svi su u zgradi bili upoznati. Onima koji bi se tek doselili nije bilo svejedno kada bi usred noći čuli da neko pokušava da im otvori vrata, naročito ako su imali malu decu, ali bi ubrzo saznali o kome je reč i, kao i svi, ostavljali bi mu otključana vrata jer je ona dnevna verzija njega i više nego zasluživala da mu uzvrate gostoprimstvo.
Njegove posete su kratko trajale. Ušao bi u stan, prošao kroz predsoblje, ponekad seo za trpezarijski sto, rekao rečenicu-dve i izašao. I u snu je Vlastimir učtiv bio. Nikada ne bi došao do spavaće sobe, nikada ružnu reč ne bi izgovorio. Pokušali su nekoliko puta da mu kažu gde je prethodne noći bio i šta je radio. Njemu je tada toliko bilo neprijatno da bi ih onda danima ispitivao da li se to još koji put desilo i izvinjavao se. Posle nekog vremena su odustali. Nisu ga budili, iako su čuli da bi trebalo.
Zgrada u kojoj je živeo imala je šest spratova, a Vlastimir je bio negde na pola – jednako udaljen od poslednjeg kao i od prizemlja. Međutim, interesantno je da nikada nije stigao do najnižeg nivoa kao da mu je od trećeg bio previše udaljen. Nikada, dok se u zgradu nije doselila Milka, udovica koja je bolovala od reumatoidnog artritisa. Zbog njene bolesti, sinovi su joj kupili stan da joj do njega što manje stepenika treba. Ponudio se Vlasta, tako ga je ona jedina u zgradi zvala, da joj svakog jutra kupuje hleb, mleko i novine, da joj plaća račune i na pijac odlazi. Zasadio je prkos i svetloljubičaste hrizanteme u dvorištu ispred njene terase nakon što joj je ispričao da se za njih veruje da donose dobro zdravlje. Smejala se Milka govoreći da se hrizanteme u njenom kraju najčešće na zadušnice iznose, mada joj je drago bilo da se oko nje trudi i da ga gleda dok ih zaliva i brine o njima.
Kada joj je prvi put noću nenajavljen u goste došao, Milka je već uveliko znala sve o njegovim posetama. Ispričala joj je Ljilja sa drugog. Dugo se čudila zašto nikako kod nje ne dolazi, čak je jednom, dok je bio budan, htela da ga pita za razlog, ali je odustala.
Kod Milke se Vlasta najduže zadržavao, najsmislenije rečenice izgovarao i ona mu, kao ni ostali, narednog jutra to nije spominjala. Uvek je dolazio uredno očešljan te je ona vremenom počela da sumnja da on tokom tih poseta spava. I sumnjala je Milka sve do trenutka kad je Vlasta jednom ušao u njen stan i obrisao noge o otirač. Bilo je to previše za nekog ko samo „hoda u snu”. Brecnuo se tad Vlasta, a Milka se nasmejala. Iako su joj se kolena sporo pokretala, a šake sve ređe jak stisak mogle da pruže, Milkin je um pedantne poteze povlačio kao Vlastin rapidograf što bi – nigde ni mrlje na nacrtu! Njoj je sad ova igra još draža bila.
Umeo je da ostane i više od pola sata i tom prilikom ne bi o cveću razgovarao. Hvalio bi joj osmeh, veseo duh, držanje i pored bolesti koja ju je još u mlađim godinama zadesila, komisprot ili pitu sa šljivama kojima bi ga ona ponekad poslužila. Udvarao joj se Vlasta onako kako se udvaraju oni koji za sobom ostave više od polovine svoga života. A ona je sve češće kupovala spavaćice, najlepše kućne haljine ostavljala pored kreveta da joj se nađu ako zatreba, da se ogrne ako joj navrati komšija sa trećeg. Čak je i na etažer u kupatilo vratila sve one bočice parfema koje su joj deca godinama unazad kupovala za 8. mart a ona gurala među peškire i posteljinu. Nikada ne bi legla, a da sudove nije oprala.
Tokom svojih noćnih poseta, komšija sa trećeg joj je govorio sve ono što danju nije znao kako. Od tada je Vlastimir u snu samo na prizemlje išao sve dok ga Milka jednog dana nije pitala da li hoće da žive zajedno.
Kada se preselio u njen stan prestao je da mesečari, pardon, da „hoda u snu”. Vlastimir sa trećeg je konačno pronašao ljubav svog života.
Njegova ljubav je bila udovica koja je bolovala od reumatoidnog artritisa, živela druga vrata desno od ulaza i zvala se Milka.
