Šta je s feminizmom?
Autor: Aleksandra Mijović – Anja
Kuda ode prvobitna ideja borbe zvane feminizam? U šta se pretvorila? Već duže vreme sam svedok nemile istine, da se pod plaštom ideje feminizma provlače razne anomalije. Onaj jadno obavešteni muški deo populacije feministkinje vidi kao brkate, nedo*ebane ženturače željne muške krvi. A drugi deo prosvećenog muškog sveta savršeno razume i bodri feminizam.
Dolazim iz sveta gde se prava žena nisu uopšte dovodila u pitanje. Ravnopravna sam otkako postojim. Nisam nikad imala bilo kakva neprijatna iskustva jer sam žensko. Ni u školi, ni na poslu. Jednom se potegla priča na faksu zašto ima mnogo manje ženskih pisaca nego muških. I tad su kolege sa klase pravili šalu kako u ženskom rodu da imenuju naše zanimanje, pa ispadosmo „pišice“. Dramski pisac a žena – pišica. Ni to nisam doživela kao uvredu, nego sam se slatko ismejala sa svima.
S staromodnim uređenjem porodice sam se srela tek u srednjoj školi, no opet nisam ja ta bila koja je ugrožena, nego sam tek tad shvatila da postoji i patrijarhat, gle, u glavnom nam gradu.
Ja sam feminista. To je nešto što se podrazumeva. Neke hrabre žene su se izborile za ovo što imamo danas. Kažu da su plate i dalje niže ženskim zaposlenicima. Ali danas imamo žene inženjere, policajce, vojnike... Postoji i ona tamna strana gde se žena smatra nižim bićem i da, tu tek treba da uplivamo. Prvenstveno da ženama otvorimo oči, da im objasnimo da imaju ista prava, a zadrtim muškima damo do znanja da nam nije cilj da ih pretvorimo u evnuhe. Nažalost još uvek se ne veruje žrtvama silovatelja, još uvek se one upravo krive i njihov način odevanja, još uvek čaršija razglaba da on nije inače nasilnik, izazvala ga je. Još uvek predrasude prednjače, a retko ko uopšte želi da sagleda širu sliku.
Ali, sad, u ovom trenutku kad se sve izvrnulo naopačke, sve dobro i pravedno izgubilo smisao, a moralna načela nestala u vidu lastinog repa! Da, u ova trusna vremena, imamo i pojavu radikalnih feministkinja.
E, njima su muškarci krivi za sve. Čitala sam blog gde autorka drvlje i kamenje zato što mora da se porađa i čeka u redu kod lekara; ko je kriv? – On. Zatim jedna druga je kazala da mi, žene, moramo stalno da odlazimo na bolne tretmane po salonima lepote; ko je kriv? – On. Potom razmišljanja što jedna dolazi skockana na posao, što su joj cipele sa visokom štiklom neudobne, a minić suviše uzan i kratak; ko je kriv? – On. One moraju da se muče, jer su muškarci tako odlučili. Primera je mnogo, ovo je samo delić nebuloza, onih sitnih. Brinu me krupne.
Naime, polako ali sigurno ideja tih feministkinja trećeg talasa postaje sve jasnija, a to je da su muškarci u celini (čas’ izuzecima) opasni i nasilni. Jedna žena, defektolog čini mi se, je izjavila notornu glupost, da 50% muške populacije nosi u sebi agresivni gen. Dakle, da je svaki drugi mladić koga sretnete na ulici nasilnik. Kao argument koriste primer pojedinih zemalja gde je patrijarhat na snazi ili represivne religije. „Eto, date muškarcu potpunu vlast i imate sakaćenje genitalija malih devojčica ili grupno silovanje gde žrtva na kraju završi u zatvoru!“ Kakva užasna zamena teza! Ne treba napadati ceo muški rod nego ideju šerijata. No kako mi ne živimo u Saudi Arabiji ili Sudanu, ne vidim razlog da o ovome uopšte i raspravljamo. Dodatno je posebno suludo da te iste feministkinje brane pravo muslimanske žene da nosi nikab, a živi na Zapadu. Svojevremeno je izašao tekst podrške francuskim muslimankama da se kupaju obučene. Juhu, alo! Da li neko primećuje šta ovde ne štima? Ili napadaj sistem koji tlači ženu ili nemoj. Jedno s drugim ne ide... Pored ovog primetila sam i poriv da se sve žene okarakterišu kao žrtve. Ja koja to nisam i rekoh jasno i glasno, usledilo je da sam izuzetak. Žene su ugrožene, žene moraju da šire noge da bi napredovale u karijeri, žene trpe presiju u svojoj porodici, žena je napadnuta ako dobije kakav seksitički komentar i od toga se nikad neće oporaviti... Čudo je kako žena uopšte preživi dan za danom. Čekajte, a šta je s nama izuzecima kojih ima taman toliko koliko i žrtava?
I onda te i takve komentatorke spopadaju svako muško koje se se usudi da prozbori koju o temi. Borba se svodi na prepucavanje po društvenim mrežama. To se iz rukava vade statistike UN-a da smo kao ženski rod potlačene. U strogo patrijahalnim uređenjima, poput Indije ili Indonezije na primer, populacija se meri u stotinama miliona stanovnika. Naravno da tako ispada, ima mnogo više žena nego u Evropi i Australiji zajedno. Kakvi su to dokazi? Znamo li šta je kastanski sistem? Ne sporim da su žene tamo tretirane kao niža bića, ali ne razumem razlog da se takva uređenja nabijaju u nos prosvećenom Balkancu? Koja je poenta, da sečemo granu na kojoj sedimo? Da oteramo saveznike koji su zdušno uz nas? Čemu urlikanje na razumno muško, zato što je tamo neko uređenje mizogino?
Onda na drugoj strani imamo pojavu smehotresnog tzv Srpskog Kulturnog Kluba, koji okuplja sve one kojima nisu dale i koji strepe od ženskog roda, pa nas samim tim i mrze. Oni imaju fobiju od feminizma, a baš i ne znaju za šta se taj pokret bori.
Kako sam završila tekst, ponudila sam suprugu da pogleda, jer je on moj glavni čitač. Uvek. Pitao je o čemu je? Feminizam, kažem. Zakolutao je očima i rekao da ne može. Setio se nemile scene kad je jednom napadnut od neke žene istim pomenutim oružjem iznad. A taj moj suprug je održao takav govor u školi našeg deteta, da su svima vilice pale. Deca su radila projekat o feminizmu, a kako je škola internacionalna, roditelji su pozvani da kažu koju iz svog ugla. Posle muževljevog obraćanja, vladao je muk nekoliko sekundi, a kasnije nam je prišla jedna Kanađanka i stegnula mu ruku, oduševljena njegovim rezonovanjem.
Pa je l’ to rezultat za kojim težimo? Da se već prosvećenim feministima muškoga roda sama reč smuči? Kad čuju „feminizam“ napuštaju mesto, sklanjaju se, jer sledi „Ti si razuman, ali kako je ženama u Indiji?!“ To je nama naša borba dala? Pa, bravo, šta reći!
Pa da ponovimo: Feminizam je borba za definisanje, uspostavljanje i branjenje jednakih ljudskih prava žena.
I još jednom da ponovim: ja sam feminista.
Ali ako se od mene očekuje da koristim rodno-senzitivni jezik, onda ja nisam feminista.
Ako se od mene očekuje da se vređam na bezazlene viceve o ženama, onda ja nisam feminista.
Ako se od mene očekuje da negujem kult žrtve, ne, ja onda nisam feminista.
Ako se od mene očekuje da spopadam svako muško zato što su mu preci bili mizogini, ja onda nisam feminista.
Volela bih da vratimo fokus na pravu stranu, jer ako se ovim putem nastavi, ne, ja neću biti feminista!
