Slobodna reč
Autor: Skeptični Zevs
Zamislite da živite u društvu u kojem nema slobode govora i misli? Recimo, napišete knjigu kakvu želite ili post na društvenoj mreži i odete u zatvor zbog toga jer se ona ne dopada određenim političarima. Ili ispričate politički nekorektan vic na poslu ili nekoj od društvenih mreža i morate da platite odštetu jer ste tobože uticali negativno na nečije emocionalno stanje. Ili recimo nacrtate neki crtež koji se nekome ne svidi jer mu vređa „verska osećanja“ i odluči da vas pogubi jer u njegovoj „svetoj knjizi“ tako piše.
Zamislite!
Pa i nije tako teško zamisliti tako nešto kad malo bolje razmislimo, zar ne?
Manje više svi smo upoznati sa brojnim književnim klasicima poput „Carevog novog odela“ Hansa Kristijana Andersena, sa Orvelovim klasikom „1984“ ili Solženjicinovim „Arhipelag Gulag“. Koje poruke možemo da izvučemo iz navedenih primera? Samo razmislite na trenutak.
Ako ste razmislili, mogli bismo da sagledamo Slobodnu reč i u istorijskom kontekstu.
Deo vas koji čita ovaj tekst svakako zna za sudbinu jednog od najbitnijih mislilaca svih vremena, grčkog filozofa Sokrata? Izveden je na suđenje u kojem je bio kriv i pre nego što je samo suđenje počelo, i osuđen je na smrtnu kaznu zbog onoga što je govorio.
Možda mislite u sebi: Aman čoveče, ovo je bukvalno bilo pre cirka dve hiljade godina!
I u pravu ste. Hajde da preskočimo jedan veliki vremenski period od antičkog doba pa sve do kasnog srednjeg veka. Većina vas zna sudbine Đordana Bruna i Galilea Galileja koji su se suprotstavili dogmama tog doba. Jedan je spaljen na lomači zbog svoje „jeresi“ a drugi je pošteđen nakon suđenja od strane Inkvizicije jer je suočen sa izborom da prestane sa bogohuljenjem ili da snosi posledice (u prevodu da se provede slično kao Bruno).
Možda ćete reći: Dobro, ovo jeste malo novije ali je bukvalno u pitanju srednji vek!
Jasno. Da ubrzamo sat i stignemo u dvadeseti vek videli bi da su Hitler, Mao, Musolini, Staljin, Kastro, Franko, Pol Pot, Mugabe i njihovi režimi sa svojim političkim neistomišljenicima i kritičarima obračunavali surovo i krvavo. Opet je Slobodna reč bila ugrožena. Možda vas već izdaje strpljenje dok čitate ovaj tekst i želite da kažete: Ok. Hoćeš li doći do neke poente ili makar nečeg što se tiče „nas“ a ne da nam držiš suvoparno predavanje iz istorije?
Naravno, pre nego što dođemo do bilo kakve poente prvo uzmemo „naše“ primere iz nedavne istorije u vezi sa obračunavanja sa neistomišljenicima i sa ograničavanjem slobode govora iz dvadesetog veka. Za vreme trajanja SFRJ vladajući režim se na različite načine obračunavao sa kritičarima i neistomišljenicima. Od kampa za reedukaciju, raznih logora, do zatvorskih kazni i smrtne kazne. Primeri Borislava Pekića, Dragoljuba Jovanovića, Mihaila Đurića, Milovana Đilasa između mnogih drugih su bili i više nego jasna poruka svima. Uz brojna ubistva i zatvaranja „obične raje“.
Želite li nešto iz novije istorije? Devedesetih je Slobodan Milošević sa svojom klikom zapravo samo nastavio političku tradiciju koja je trajala do tada na ovim prostorima poput ubijanja, zlostavljanja i ućutkivanja neistomišljenika i ograničavanja Slobodne reči na sve moguće načine, i to većina čitalaca ovog teksta verovatno i zna. Slobodna reč je bila jako skupa ako se nađete sa druge strane ove „vlasti“ . I to je fakat.
A šta sa onim što je došlo posle Slobe? Primeri političkih ubistava Zorana Đinđića i Olivera Ivanovića su svakako i dalje „ljuta rana“ našeg društva ali i opomena svima. Vlasti i oni koji sarađuju sa istima su na jedan ili drugi način nalazili dodatne načine da se obračunaju sa slobodom govora i misli koji ne uključuju tako drastične mere poput ubistva. Što preko političkog uticaja na medije koji su u vlasništvu države, što preko ekonomskog uticaja na medije koji su privatnom vlasništvu i to je „znano“ . Lično, nekako najtužnija stvar je ta da nije „vlast“ jedina koja radi na tome da ograniči slobodu govora. Razne grupe građana, ali i pojedinci, imaju svoje zahteve što se tiče Slobodne reči. Vernici različitih vera i denominacija se slažu da pod slobodu govora i misli ne spada kritika njihovih dogmi, ličnosti koje smatraju svetima i uopšteno uverenjima. Razne političko-ideološke grupe takođe imaju svoje razloge i metode, a od kojih je svima koji bivstvujete kao i ja na društvenim mrežama, sintagma „politička korektnost“ itekako poznata. Koliko god bio za kapitalizam kao ekonomsko uređenje, moram da priznam da danas prisustvujemo tome da i velike korporacije takođe imaju uticaj na to da li smemo da koristimo Slobodnu reč ili ne. Bilo da igraju svoje igre zarad profita i vrše razne uticaje na vlast. Ili čak i sami korisnici proizvoda i usluga traže ograničenje slobode govora (npr prethodno pomenuti vernici ili članovi političko-ideoloških grupa). Pretnje Slobodnoj reči su tu i realne su. Oni koji su čitali ranije spomenut klasik „1984“ sigurno znaju koliko je potencijalno zastrašujuć jedan totalitarni režim. I videli smo kroz istoriju od antičkog doba do dana današnjeg da je borba protiv Slobodne reči nešto što zapravo na neki način i definiše jedno doba na najraznovrsnije moguće načine. Od biznisa do politike, religije, umetnosti... Svaki aspekt našeg života je na neki način definisan time možemo li da koristimo Slobodnu reč ili ne.
Logično pitanje je onda: šta mi „obični smrtnici“ kojima je draga Slobodna reč tu možemo da uradimo da je zaštitimo?
Pa, zapitajte se sami koliko cenite Slobodnu reč i razmislite o na trenutak o tome šta ona predstavlja vama. Koristite je neustrašivo i bez rezerve! Bilo da se radi o tekstu na blogu, novinskom članku, knjizi, poeziji ili prozi, muzici u pesmama ili u videima na Jutjubu ili Fejsbuku. Koristite je, ne dajte da je zabrane, ograniče ili ubiju!
Šta ste ako Slobodnu reč nemate?
