MOJ DEKICA GAVRA
Autor: Vladimir Jovanović
To, da će jednom imati Beograd pod flekicom svoje italijanske štikle, Mariji Milosavljević je bilo potpuno jasno još od malih nogu, koje su istini za volju, tih bezbrižnih socijalističkih dana, kada je i prihvatila ovu ingenioznu agendu, mnogo više uživale u platnenim, crvenim starkama iz komisiona u Knez Mihajlovoj, nego u nekakvom masthev čudovištu podignutom na najmanje petnaest cantimetara nadmorske visine. Poput cele svoje razmažene generacije, koju će krvavi rasplet jugoslovenske krize, već za koju godinu, razvejati diljem zemljinog globusa, nosila je ponosno natapiranu frizuru s repovima, leviske, Lakost majice, pastelne Beneton džempere na kopčanje i kratke, svetlucave sakoe s naramenicama takvih gabarita da bi se učinile predimenzioniranim i samom Supermenu, pri pokušaju da prošeta pistom na Kriptonskoj nedelji mode i svojim prisustvom uveliča ovu prestižnu, intergalaktičku manifestaciju svojih zemljaka.
Kao da se matora rodila, ako znate šta mi je na pameti. Bila je jednostavno ona prepametna, prezaštićena, starmala unučica svog deda Gavre Milosavljevića-dvorskog lekara potomaka Crnog Georgija, mezimica oca Bogdana-načelnika hirurgije u Dragiši Mišoviću i neukrotivi anfan teribl majke Gordane-sive eminencije republičkog SIZ-a zdravstvenog osiguranja i socijalne zaštite. Živeli su i sudarali se svakodnevno s raznoraznim rođacima-moliocima urgencija za operacije, banjske protekcije i prevremene penzije, pa skoro sve do njenih kasnostudentskih dana, u ulici Andre Nikolića na Senjaku, u dvorišnoj kući, koja da se razumemo, nije ličila na onu komšijsku-tihog suseda Leke Rankovića- ali ni bila takva da bi je se čovek postideo kada na nedeljnoj kafici u Maderi ili Mažestiku krene da kukumavči nad problemima srednje klase u neželjenoj domovini s Titom.
Deka, kako ga je zvala, je bio predratni gospodin, blizak prijatelj i osoba od poverenja kneza Pavla, koji je godinama predano brinuo o krhkom zdravlju melanholičnog namesnika i njegovih, šano-dušo rođaka. Jedan od retkih ljudi od poverenja i neko, potpuno upućen u dinastičke intrige i tajne-poput one, o kojoj je stidljivo šuškala beogradska čaršija- o misterioznoj Jeleni, rođenoj u divljoj vezi kralja Aleksandra Ujedinitelja i lepuškaste, sorbonske, studentkinje medicine Šarlot Kotijar.
Pomalo dežmekast, gustih brkova i zulufa, blagorodan i tolerantan ali i kontraške „lude glave“ i slonovskih „belih bubrega“, koji će mu, pokazaće se, itekako biti od koristi u nastupajućim živim prenosima istorije. Trebalo je posle aprilskog sloma biti kompletna budalčina i odbiti mesto u kraljevskom aeroplanu za Grčku, ali i biti vizionarski ludo-hrabar, nešto kasnije, i ne potpisati Apel srpskom narodu, Velibora Jonića, čak i kad su to vajkajući se-„da sila Boga ne moli, moj Gavro“, bez razmišljanja učinile i nacionalne vertikale-Aleksandar Belić, Sima Pandurović, Veljko Petrović, Milutin Milanković...
Hipnotisan osećanjem neke kosmičke pravde nosio je na leđima svoju krstaču pognute glave i iz prikrajka vrebao trenutak kada će je trampiti za zvezdu petokraku, zablistalu punim sjajem u tunelskom mraku, revolucionarnih, nerealnih, očekivanja. Sanjao je, otvorenih kapaka i praznog želuca, francuske bordele i kroasane studentskih dana u Nansiju, bivajući sve ubeđeniji da zlo neće nadživeti krvnike. Još uvek neobuzdanog duha i duboko svestan istorijskog fatuma, dok su horizontom odzvanjale dab verzije Kaljinke praćene potmulim hukom baćuškinih kaćuša, potražio je nove, šumske Gospodare prstenaca, stavivši im na raspolaganje i svoju veštinu i dušu, a i guzicu i rešivši trajno pitanja - opstanka porodice i stanarskog prava-bez da mora, poput nekih, da prebacuje kanapče preko najviše grede krovnog slemena.
Raspomamljenim proleterima je na neki bolesno perverzan, a svakako kompleksaški način bivših šegrta, a sadašnjih jebača predratnih prima-balerina Narodnog pozorišta, imponovalo da ih služi razvlašćena buržoazija, naročito ako je revidirala stavove i bila spremna da svojim gospodskim dlanovima i nejakim ramenima pogura nezaustavljivu kompoziciju socijalističkog progresa.
Gavri je samo ona prva pljuvačka, ispljunuta u visinu, pala na teme i postidela ga, ali se brzo navikao na pravila stamenih igrača kozaračkog kola, koji spaljuju, umesto ogreva u kaminima deložiranih senjačkih vila, delove koncertnih Bezendorfa i Stenveja, a umesto parlanja francuskog, francuski obrađuju živinu u kadama sa mesinganim, patiniranim nogicama. Ponekad bi ga prostrelilo ono: „Ja sam baćo, takve-po kratkom postupku... uza zid...“, nekog golobradog komesara u kožnjaku, u kasnim dvadesetim, ali bi brzo razvukao usne u nedotupavi poluosmeh, setivši se svog žgepčeta ošišanog na „nularicu“, zbog vaški i opasnosti od epidemije, koga valja sačuvati i izvesti na put pa i po cenu sopstvenog poništenja.
Ipak, jedno drugo žgepče-žgepče, njegovog žgepčeta - mu je dalo za pravo da je sve ispravno radio i ulepšalo mu je poslednje dane života, nalik na najinteresantnije, ratne, romane-epopeje.
Marija je, ni kriva ni dužna, odrastala u zaštićenom rezervatu dedinog zagrljaja u koji je bežala kadgod bi joj se roditelji narogušili, pokušavajući, najčešće bezuspešno, da obuzdaju njenu tinejdžersku bandoglavost i temperament. Imala je ekskluzivno zaduženje da mu jutrom donosi Politiku, uzima muštuluk za svaku novu peticu, a kada bi pronašla treptaj slobodonog vremena između dodatnih časova engleskog, pevanja u horu, teniskih treninga i glumačke škole Bate Miladinovića, samo za njegovu dušu, prebirala bi nevešto, po jednostavnijim delovima Listovog, klavirskog koncerta u es-duru, koji je samostalno pripremala mimo redovnog programa niže muzičke škole Stanković.
Dekica ju je već tada video kao treće koleno medicinske loze Milosavljevića ali se nije ni malo razoračarao, kada mu je negde oko trećeg razreda srednje, saopštila da će ipak upisati arhitekturu i da smrtno pati što roditelji nemaju dovoljno novca da je pošalju na usavršavanje jezika i završni razred škole u Ameriku. Pogađate, njena želja mu je bila zapovest i kolikogod gubio bitku s arterosklerozom, gihtom i sve težim hodanjem, ovaj vitalni starčić, koji se nije odvajao od leptirke, šešira i štapa, odlučio je da razroči štednju za „poslednje putovanje“, deo pretvori u dolare, a od ostatka kupi povratnu kartu za Njujork u poslovnici JAT-a kod crkve Svetog Marka.
A onda se, kako to najčešće biva, život sam od sebe toliko ubrzao da ga je bilo nemoguće pratiti.
Marija se vratila iz Amerike, upisala faks, počela da daje godinu za godinom i posle jedne furiozne svađe s majkom, posle koje više nikad nisu propričale, skupila je pinkle i preselila se na Vidikovac kod tadašnjeg dečka, studenta matiša - Marka Bubala. Iako je profesor kasnije mrsio da je pala na njegov urođeni šarm i životinjski magnetizam alfa mužjaka, prava je istina da je i on bio izabran iz bubnja i neprimetno transponovan u jedan od stepenika zamišljene putanje do vrha avalskog tornja moći ili kalemegdanskog Pobednika, svih pobednika ovog grada.
Za njenog „najslađeg deku“ je bilo sve manje i vremena i strpljenja i gotovo sam siguran da je u potpunosti razumeo to što se nije deranžirala i prekinula jedno od poslednjih SFRJ letovanja u Dubrovniku, koje je inače on platio, kako bi se nepotrebno potresala takvim stvarima kao što je sahrana jednog, oronulog devedesetčetvorogodišnjaka, koji se, ako ćemo pravo, potpuno naživeo za sve pare.
Važno je samo da ga je sačuvala u najlepšoj mogućoj uspomeni.
Barem njemu!
A njoj?
Bog sveti zna!
Valjda i njoj!
Ono, trebalo bi.
