LJUBAV JEDNOG POSLASTIČARA (odlomak)
Autor: Jelena Ćuslović
„... ali to je zanemarljivo u odnosu na sve ono što osećam prema tebi.” Završava napamet naučenu rečenicu i zatvara knjigu, dok mu desni kažiprst ostaje u pritvoru između gore i dole, koji su samo trenutak pre bili levo i desno. Zagledan u neujednačene titraje senki na plafonu, koje neumorne plešu uz tenore, baritone i basove prolećnog vetra, sedi u fotelji nesvesno budan i svesno uspavan ukoričenim nežnostima koje čvrsto prepliće prstima.
Ima dvadeset godina i dve završene škole, odlične ocene i potpuno odsustvo želje da se sa uspesima oproba i u trećoj. Oduvek je poštovao očevu želju da jednoga dana nastavi porodični biznis koji je njegova baka započela. Oduvek je i sam želeo poslastičar da postane. Svakodnevno svedočeći pravljenju torti i domaćih kolača, sitnijih za slave i nešto krupnijih za rođendane, smatrao je da njegov život upravo i treba da se desi tu, na istom mestu, da se stegne poput rastopljenog butera kad se vrati nazad u frižider, pudinga ili ohlađenog želatinastog voćnog fila. Bio je čvrsto ubeđen da je bolje da ostane, a ne da se razlije ostavljajući masne, vijugave tragove za sobom. Zato je odlučio da živi nalik kolačima koje je, vremenom, s neverovatnom lakoćom i sam počeo da pravi. Ali za razliku od tih kolača, koji su mogli biti isti, on je bio drugačiji. Baka ga je često hvalila. Puno vremena je provodio s njom. Retko kad je govorio. Uživao je da sluša njene priče koje su uvek bile nanizane od jednostavnih reči koje je ona prevrtala i komplikovala povezujući ih na neobične načine. Poigravala se izrazima kao i ukusima, pa joj je u svemu bio potreban degustator – neko ko će dati konačni sud o kvalitetu. Razlika u godinama ih nije sprečila da budu srećni zbog trenutaka koje su provodili zajedno. Ona – jer je od ćerke dobila sina u onim godinama u kojima sebi nije dozvolila da postane majka, dečaka koji je osećao i želeo kao i ona; on – jer je uz svoju baku naučio da je jednostavnije i životu draže kad čovek na vreme uvidi svoja zadovoljstva i ljubavi bez obzira na to što bi ih teško bilo ponekad objasniti. Baka je mnogo pričala, on je taman dovoljno slušao.
Iako se ovo vreme razlikovalo od onoga kada je ona tek učila trikove za besprekorno izlivanje čokoladne glazure koja bi se potom znojila u ostavi, ili čaroliju dobijanja oblačastih patišpanja i padobrašnastih kremova, ljudi su i dalje dolazili u njihovu radnju kao na usputnu stanicu na nostalgičnim putešestvijima u potrazi za slatkoćom vremena zanemarenog, vremena baka i zaboravljenih domaćih kolača. U istoj ulici se već godinama nalazio moderan i odlično snabdeven market sa svim poznatim domaćim i stranim slatkišima koji su bili odenuti u najsavremenije vrste celofana i folija što pružaju zaštitu po nekoliko meseci. Ali otac i majka se nikada nisu brinuli za opstanak u ovom poslu. Imali su stalne mušterije istančanog ukusa koje nisu volele promene. Imali su proizvode odličnog kvaliteta, ime i reputaciju. Imali su stare, kitnjaste podne pločice u radnji, drvenu stolariju, zavese sa detaljima od belog veza, izlizan pult koji je pamtio prste ulepljene raznoraznim filovima i zamazane novčanice, metalnu kutiju u kojoj su se trošne vanilice ljubile s ukusom domaćeg džema od šljiva. Baš zbog tih vanilica i neizostavne čaše vode deca su svakodnevno svraćala u njihovu poslastičarnicu po povratku iz škole. Oni su imali želju da ostanu isti bez obzira na to što se sve oko njih menjalo. Imali su i sina koji je bio vredan, marljiv, kreativan. Ali, sin se razlikovao. Oduvek je bio sam i nikada im se zbog toga nije požalio niti rekao da mu nešto nedostaje. Tokom dvanaest godina školovanja nikada nijednog druga niti drugaricu iz razreda nije pozvao u goste. Rođendane je slavio sa nametnutim prijateljima, decom s čijim roditeljima su se družili njegovi. Nisu ga interesovale rekreativne nastave, ekskurzije i nikada nije izgledalo da je zbog toga tužan niti da pati. On je želeo da bude sam.
Otac i majka su se nadali da će se u pubertetu promeniti, da će, prirodno, poželeti da bude sa nekom devojkom. Ali ne. Godine su padale jedna preko druge. Dvadeset u nizu i ništa se nije menjalo. Uvek isti – iznad šerpe, s rukama u vanglama, otvara rernu, proverava, lizne ivicu pleha da ne zagori višak. Ćuti. Radi. Uživa u šećeru. Zaista uživa. Njegovi roditelji su tugovali zbog toga. Svuda unaokolo bilo je slasnih iskušenja. Talasi hedonizma bi ga bacali na otvoreno more, ali on bi se za kratko vreme, nažalost, sigurnim zaveslajima uvek vraćao na kopno spreman da ponovo ćuti i radi i da pronalazi zadovoljstvo u tome. Sam.
A bio je izuzetno privlačan. Nemalo puta se desilo da prvi put majke dođu u radnju da bi nakon toga izmišljale tražeći kojekakve slatke đakonije i slale ćerke da ih preuzmu. Ove bi treptale i osmehivale se kao članice plesnog ansambla. Vazduh bi postao gust od medenih neizrečenosti, od želja nadograđivanih. Ubrzo je postalo jasno da i neke mlade domaćice dolaze zbog njegove guste, kovrdžave kose, koju mu je baka ostavila testamentom i pre nego što ga je napisala, i očiju večito zaglednih, ne u daljinu, nego negde, u blizinu. Kao da je tumačio sve oko sebe, kao da je ćutao jer je čitao sve ono što se nalazi između – ljudi, reči, ukusa. Bilo je nemoguće da se njegov karakter objasni i definiše, ali on, uprkos tome, nije izgledao nedostižno niti odbojno. Samo nezainteresovano. Nezainteresovano za ljubav koja može da se opipa. Nezainteresovano za sve pastelne boje osećanja, osim crne i bele.
Iako je bio vrlo lep, činilo se da uopšte ne mari za to. Ni za svoju lepotu ni za pažnju koju izaziva. Njegovi roditelji su bili blage naravi, pa su ćutke prelazili preko svega i nastavljali sa radom. On je osećao te tihe zamerke, ali je znao da ih oni nikada neće obojiti svojim glasovima jer su i njihove duše bile izrađene od istih sastojaka – od crne i bele čokolade, od gorkog i slatkog, koji se savršeno upotpunjuju i ne postoje jedna bez druge. Verovali su da voli, da na neki poseban način gaji ljubav prema nečemu što je bilo drugačije, nesvakidašnje. Osećali su i da je on uz tu ljubav zadovoljan. Pomirili su se sa činjenicom da mu je to dovoljno, iako nije umeo da se zaljubi onako kako su oni od njega očekivali.
Voleo je da pliva. Voleo je da osluškuje svoj tihi hod u snežnim večerima. Voleo je forziciju u jednom napuštenom dvorištu u blizini njihove radnje koja je bila vesnik dugih i toplih večeri u kojima je uživao čitajući na terasi. Voleo je gumene bombone koje je sve ređe mogao da nabavi. Bio je to jedan od zaboravljenih dečijih slatkiša. Negovao je nežnu ljubav prema uspomenama, ostacima prošlosti zbog kojih je sadašnjost dobijala smisao.
(...)
