Izbori 2018.
Autor: Aleksandra Mijović – Anja
Evo nas na prekretnici. Sad imamo šansu da povratimo budućnost. Naša je manje-više nesigurna, ali nije to ni bitno, navikli smo na nedaće. Bitna su naša deca. Aha, deluje sladunjavo, ali ja to ozbiljno mislim. Mi smo iskusili sve gadosti ljudskog roda i više nas ništa ne iznenađuje. Ko je stasavao za vreme Miloševića zna o čemu pričam. A i pisala sam o tom, da se ne ponavljam.
Šest godina nad nama vladaju poslednji otpaci. Oki, da nisu demokrate prdnule u čabar, otpaci nikad ne bi zauzeli busiju. Sve mi je jasno i ne pričajte mi tu staru žvaku, ne vodi ničemu.
Da li uvek odustajete kad ne uspete iz prvog pokušaja? Da li ste napustili školu kad je pao kec iz matiša? Da li ste bicikl ostavili da skuplja rđu, jer ga niste odmah provozali? Da li vam klizaljke vise na kvaki, jer niste instant balansero na ledu čim temperatura padne?
Kako živite tako nesigurni? Čime opravdavate svoje postojanje?
Jedan kaže: „Boli me uvo, ne zanima me politika, razvio sam svoj biznis.“ Aha, otpad baci oko na taj tvoj biznis, očas posla ti smeste intrigu i ups! Nema više biznisa, ti kme, kme, al’ nema ti pomoći. Odgovor: Ti si nezreo, sram te bilo, odrastao čovek! Mućni tintarom!
Drugi kaže: „Ne znam gde udaram, radim za crkavicu, a ako ne glasam za njih i bez toga ću da ostanem.“ E u toj celoj rečenici je odgovor zašto nećeš da im daš glas. Ceo život da te ucenjuju za sitne pare? Ceo život da strepiš da li im se dovoljno klanjaš? Odgovor: Ti si kukavica, prebacuješ teret svojoj deci. Možda su i tvoja deca bezmuda, al’ rodiće se jedan koji neće hteti da jegulja po tuđim rektumima. Hoće li te pamtiti po tome što si ceo život bio u vladajućem debelom crevu? Mućni tintarom!
Oni treći, a i oni najglasniji kažu: „Svi su isti, nemam za koga.“ E ti su najproblematičniji, jer ceo život svoje anomalije lepe drugim ljudima duboko verujući da su svi plitki kao i oni. Oni tada govore o dimenzijama pakla svoje istosti, što bi rekao moj drug Milovan. Za njih više nemam volje i sad ih momentalno amputiram iz mikrokosmosa. Zakon mi ne dozvoljava da sa njihovim tintarama obrišem patos, a toliko mi se gade da bih očas posla to i uradila.
Četvrti kaže: „Ovaj narod je takav, glup i zatucan. Nema nam pomoći.“ Nema, jer sediš na Fejsbuku i mudruješ dok ti slični lupaju lajk i ti si svoje završio. Nahranio si ego danas, a sutra kad se bunovan zagledaš u svoj odraz u ogledalu reći ćeš sebi: „Bedo jedna!“ Ili nećeš, možda ni obraz više nemaš. Mućni tintarom!
Kažu, razočarani su. Ma, ’ajde, nemoj mi kasti. A mi ostali nismo? Jeste, razočarani smo, al’ gle čuda, mi bismo da živimo i ne odustajemo u toj nameri. Otpad još nije dostigao svoje vrtoglave visine, a ni mi još nismo strmoglavo dotakli dno. Može i gore od ovoga, istorija nam tako kazuje, a eno je i Severna Koreja. Od proleća bi mogao biti donesen zakon da samo „jedan čovek“ ima slobodu da govori šta hoće i misli po svom nahođenju. Kad u nekoj vukojebini od krša naprave „Golu planinu“ i uklone sve koji neće život u iluzijama, kako onda? Sasvim sigurno idemo u tom pravcu, svako zreo je toga svestan. Pa kad ti dete budu priveli i otkinuli od života zato što je glasno rekao da je Hot Lips lažov, šta ćeš onda?
Kažu, politika je kurva, njome se bave samo pokvareni. Ma je li?! Politika je sve, danas. Onda smo svi pokvarene kurve! E pa ja nisam. Nisam sedela za ekranom i iznosila svoja presveta mudroseranja (proseravanja, a „enteligentna“) i postavljala svoje presvete prognoze i pljuvala po svakom koji neće u kolone zombija. Jok. Došla sam u Pokret. Dobar dan. – Dobar dan. Jeste li vi pokret slobodnih? – Jesmo. I ja hoću da sam slobodna, evo vam moja slobodna tintara, dve ruke i dve noge (doduše malo kljakave). – Hvala, koje su vam ambicije? Neću da gledam Nenormalnog na vrhu države. Onog trenutka kad ode, napustiću i ja vas. Ovde sam samo iz tog razloga. – Oki, izvol’te s nama u fajt do pobede! Do pobede, si. Od septembra sam u akcijama, ne volim da sedim srkštenih ruku i čekam da mi pravda padne s neba. Drugo, ne volim da mi se sprema iza leđa, volim da sam u toku i da taj tok ja sprovedem. U krajnjoj liniji volim da svoju decu pogledam u oči, ako ništa drugo.
Politika me ič ne zanima, al’ ovo više nije zezanje. Ovo je borba za opstanak a nažalost i poslednja šansa da preuzmemo život u svoje ruke. Jeste, sve smo ovo već doživljavali devedesetih, ali valjda smo sada stariji i mudriji? Ili ste toliko ubijeni u pojam da ćete nastaviti da se valjate u živom blatu? Ne, to nije blato, to je jezero najgadnijih izlučevina koje se svakog dana širi i preti da proguta sve. Je l’ vam lepo tu? Ako jeste, nemojte da glasate.
Meni nije lepo. Ja ću da glasam!
