„Kozje uši“ Vladislave Vojnović i Marka Kostića
Autor: Aleksandra Mijović – Anja
Pre jedno dve godine mi je sasvim slučajno dopao šaka Vladislavin roman. Čekala sam u redu kod lekara a uz knjigu mi se učinilo da nije potrajalo. Kasnije, posle pregleda jurišala sam ka kući da što pre nastavim s čitanjem. „Kozje uši“ su me načisto obuzele i nisu napuštale dok ne progutah i poslednje slovce.
Nešto ranije sam imala prilike da čitam Vladislavin scenario za film „Princ od papira“ i tad je već pokupila moje simpatije. Najviše volim dijaloge, retki su scenaristi koji imaju dara da ih naprave realnim. Obično ih tek glumci začine. Međutim, Vladislava je majstor svog zanata - njeni dijalozi su pitki, naizgled jednostavni ali kriju dubinu bez imalo patetike. I što je najvažnije: Živi su!
Stub „Kozjih ušiju“ čini jedan neverovatni arambaša od babe koja na svojim ostarelim plećima vodi brigu o dvoje dece i nekoliko domaćih životinja. Sin Arsenije je otišao sa ženom u gastarbajterski život, a majci ostavio svoju decu, ćerku Sofiju i sina Stevana. No čini se da Arsenije nešto mulja, ne javlja se nit’ šalje novce. Baba Stojanka uspeva da, bez obzira na svoje godine i sudar svetova: gerijatrijski, pubertetski i dečji, održi svoju malu porodicu na okupu. Upoznavanje s likom Stojanke je odlično rešeno ćaskanjem sa ljudima koje baba sreće svakodnevno. Najsimpatični je Nikola Kojo u ulozi seoskog popa, mada i Slobodan Ćustić kao odbegli haški optuženik. Gorica Popović – baba Stojanka, sjajno je predstavila ženu koju su sve nedaće zajahale: brak sa mužem nasilnikom, ispušteni snovi i teret vremena koji seje apatiju. Stojanka je simbol svega što nas je zadesilo u zadnjih 50 godina: Malo bunta u mladosti, ulazak u zrelo doba dok se sve izvrće naopačke, sve vredno gubi smisao. Nastupa atmofera lažne demokratije, opšte korupcije i obesmišljavanje našeg učenja, truda i rada. Njena sadašnja situacija je sudbina svih nas: Dok se boriš, kopaš i rukama i nogama – traješ! Kad posustaneš – nema te!
Nažalost država je zaboravila sve svoje građane, ali oni najosetljiviji, stari i najmlađi su na pravoj vetrometini. Baba Stojanka svoje unučiće ipak uspeva da zaštiti, što talentom i znanjem u nameštanju kostiju, što krivolovom, što snalažljivošću i mudrošću. Čak i kad izvede najlucidniju stvar koju ne možete ni da zamislite, opet se i iz te bezizlazne situacije izvuče onako kako biste najmanje očekivali.
Na kraju Stojanka uspeva da reši sve akutne probleme i zaslužuje titulu žene-zmaja! Srećan završetak ne umanjuje delo, baš naprotiv. A od sad kad mi padne Vladislava na pamet, pojaviće se jedan osmejak u uglu usana. A mene je teško razgaliti, verujte.
