Domaće serije ili ugasi tu kameru i u rudnik!

Domaće serije ili ugasi tu kameru i u rudnik!

Autor: Aleksandra Mijović – Anja

Odakle da počnem? Jer, moram priznati da zaobilazim ostvarenja domaćih autora, redovno se iznerviram. Možda zato što znam da ova zemlja može bolje. Ne bolje, nego znam da imamo talentovanih umetnika kao i svaki kutak na ovoj planeti, ali da do projekata stižu samo oni koji to nimalo nisu zaslužili. Kao što je snimljena i druga sezona užasne baljezgarije zvane „Ubice mog oca“, a odličan scenario „Odeljenje“ Vuka Ršumovića nije ugledalo svetlost (osim jedne jedine epizode https://www.youtube.com/watch?v=SonUCiXr54M). Vuku bih samo spočitala što nije angažovao makar jednog zgodnog glumca, jer šta? Publika voli da pari oči. Ali eto ga vrhunac ironije: dobar scenario ugašen, a onaj loš ili kako mali Perica zamišlja krimi-seriju ima i drugu sezonu. Ja možda jesam perfekcionista i možda imam istančan ukus, ali „Ubice“ sam gledala jadna, mučila svoju napaćenu dušu, sve u nadi da ću pronaći razlog zašto Ršumović nije dobio priliku. Ne nađoh ga, al’ sam zato zauzvrat bacila peglu jedno desetak puta.

„Kozje uši“ nisam gledala, a hoću, jer sam roman pročitala iz cuga i dopao mi se. Eto i taj projekat nije naišao na razumevanje onih sa dubokim džepom, nego je cela ekipa, na čelu sa autorkom Vladislavom Vojnović, radila iz čiste ljubavi i sa jako malo sredstava.

Konačno, izađoše „Nemanjići“, serija najavljivana kao najveći nacionalni projekat ikada. Pa, da počnemo. Što se priče tiče, ona prati koliko-toliko istorijske događaje, jedino što je glavni akter prve epizode Stefan Nemanja, naduvan i nabudžen, kao da je junak nad junacima. Neko na koga treba da se ugleda srpska mlađarija. Karakter koji nema ama baš nijednu manu. Hrabar, čestit, pravdoljubiv, nežan u porodičnom okruženju, čak i braću svoju voli iako ga baciše u bunar. A dok je sedeo u bunaru, molio se Svetom Đorđu jedno dvanaest puta. Mislim, shvatili smo. Ali smo morali da shvatimo ’nako da nam se ureže u mali mozak. I onda mu ne pomaže svetac Đorđe, nego Perun – bam, munjom u drvo, koje se raspoluti i upade unutar bunara, te tako dade Nemanji šansu da utekne. Dobro, odgovara, pošto su u ta vremena Srpčad uglavnom bila paganski nastrojena izuzimajući vlastelu. E, onda izmučeni Nemanja pešači li pešači kućici svojoj. I tako jedno sedam scena – on pogrbljen hoda. Simbolika uspela - mučeni Nemanja namuči i nas, publiku da preživimo taj beg. Dođe svojoj kući, voli svoje ženče, grli svoju decu. Srpska tradicionalna idila! Je l’ vidite vi, zatucane, patrijahalne glave porodica? Okej i taj motiv uklavirismo. Pre nego što se bacimo na scene borbe prsa u prsa, treba skrenuti pažnju na jako loše dijaloge. Tada još uvek nismo govorili srpski, al’ majka mu stara! Manojlove replike: „Nemanja, ti imaš petlju“ i „Kakav je to argument“ – zar ne bi bilo upečatljivije da je scenarista upriličio neki arhaični govor, a ne da je kopirao dorćolski sleng? Većina glumaca izgovara reči beogradskim akcentom što posebno para uši uz svu onu scenografiju i kostime. A tek deca-glumci! Očaj živi! Teška je muka malo provežbati scene sa decom, je l’? Onda, zašto je Vukan sinhronizovan? Očigledno njegov izgovor nije valjao, pa ga je zamenila neka cicka koja dikciju vežba na beogradskim splavovima. I onda stigosmo do borbenog pokliča slavnog nam Nemanje: „U slavu časnoga krsta!“ Hm, koja je poenta kad su i Vizantijci hrišćani? Pa, nije Stefan Nemanja krenuo u krstaški rat! Ironija je da je upravo taj isti napadnuti Manojlo sarađivao s krstašima. Tu definitivno vidimo da nam je silom nametnuta glavna žica najsvetlije tačke Nemanjinog karaktera – njegova vera. Prava vera. Pravoslavna! U pojedinim scenama se toliko veštački probija na površinu da mi je palo na pamet da je seriju finansirao SPC, a dijaloge pisao otac Rafailo. Scene bitaka su rešene na prvu loptu, najavom napada, a same bitke nisu toliko strašne kao u „Boju na Kosovu“. Nema ponavljanja kadrova i mahanja limenim oružjem. Ali su zato scene probadanja nežive. Krv iskoči k’o da su stisnuli plastičnu flašu Fante od višnje. Mada ima kadar buzdovanom u međunožje, gde je svaki muški gledalac pomislio: „Joj!“. I tako Nemanja posta vojskovođa bez premca. Potom stiže jedan patetični pokušaj metafore: Siroče, devojčica i gle, zove se Raška, a Nemanja ju je prigrlio na grudi junačke i od nje svojom ljubavlju i dobrotom stvorio prelepu devojku. Toliko je piščeva inspiracija usahla, da je odigrao tu kartu? Trk u kupatilo, evo još jedne pegle! Karakteri su, dakle, nerealni, prazni i šuplji. Kako li je Dubravki Mijatović bilo teško da izgovara one bedne replike?! Njene rečenice su zaista dno, nešto što ni večiti dvojkaš iz srpskog jezika ne bi napisao. I na kraju prepričavanja, morala bih da pohvalim bebu Rastka, jedinog glumca, koji je realno dočarao lik.

Po društvenim mrežama nailazim na argument da ne treba da budemo toliko oštri, jer su sirotani, stvaraoci ove serije, radili za crkavicu – nisu mogli bolje. A ne, dragi moji: budžet je gotovo holivudski! Svaka epizoda je koštala između 80.000 i 100.000 evra. Imate li predstavu koji su to novci i kako bi serija izgledala da ju je sprovela u delo neka talentovana ekipa?

Da se razumemo, ne smemo svaliti krivicu na glumce. Već znamo da su svi oni sjajni u svom poslu. Zato ću kažiprst uperiti na reditelja Marka Marinkovića. Nije li već pokazao svoju nestručnost u ostvarenjima poput tv filma „Doba Dunjđerskih“ i serije „Moj rođak sa sela“. Seoskog rođu je od zaborava spasio jedino Dragan Jovanović i njegove zezancije, na primer podrum rakije – The temple of plum. To samo u Srbadiji može – dati posao čovi koji, brate, n’ume, ali „znaš, to mi je šurnjajin brat od strinine tetke“. Nagađam. Ne znam razlog zašto njemu neukom dadoše režijsku palicu. Scenario dat u njegove šake je osiguran da će propast’. Koja je onda poenta? Zašto snimiti i bacati pare? Čemu ova sramota?

Ah, a Gordan Mihić... Ne znam odakle bih počela i kad bih završila tiradu, zato ću samo reći da su se „Siroti mali hrčki“ sakrili u podrum od blama. Pljunuo je i na „Sivi dom“, „Početni udarac“ i „Zaboravljene“. Ipak od takvog scenariste sam očekivala scenario, naivna ja.

A „Nemanjiće“ više gledati neću, hvala vam lepo. Koeficijent inteligencije mi je u naglom padu. Hitam ka računaru da uključim „Tjudore“ i povratim pamet.