San
Autor: Ivana Gajić
All that we see or seem
Is but a dream within a dream. - Edgar Allan Poe
Ne mogu tačno da se setim koje godine je to bilo, da li ’89. ili ’90., ali znam da je bilo leto i da je Ksenija, moja sestra od strica, došla da provede neko vreme sa mnom u Njujorku; išle smo po muzejima i kafićima, šetale se njujorškim ulicama i parkovima i vodile beskrajne razgovore. Ako je nekima već i bilo sasvim jasno da se sprema oluja koja će da razori Jugoslaviju, nama nije. Bile smo bezbrižne i jednostavno mlade; dve devojke u najlepšem gradu na svetu. Jednog popodneva, nakon celodnevne šetnje po pritiskajućoj i nemilosrdnoj njujorškoj vrućini, prilegle smo da se odmorimo kako bismo uveče mogle da izađemo. Ja sam imala francuski krevet u sobi, tako da smo spavale zajedno u istom krevetu. Vrlo brzo, savladao nas je san i ja sam, kao i uvek, počela da sanjam. Inače, ja retko kada ne sanjam a snovi su mi burni i slikoviti, fantazmagorični i živopisni, ludi, u boji, uverljivi u svojoj nestvarnosti.
Tog dana sam, u snu, videla sebe kako sedim ispred ogledala i češljam svoju dugačku i gustu kosu. Kao mlada sam imala grivu od kose na glavi i jako mi je bilo stalo da mi kosa bude uvek negovana i lepa. Mislim, čak, da je ta moja kosa, koju sam kanirala u zagasito crvenu boju, bila moj najveći adut. I tako, sanjala sam kako sedim ispred ogledala i ujednačenim pokretima češljam kosu. U snu sam videla sebe od pozadi a ogledalo koje je stajalo ispred mene je bilo u mraku. Kako to biva u snovima, znala sam da će mi se, kada stoti put prođem četkom kroz kosu, prikazati moj lik u ogledalu i da ću biti ponosna na svoju plamenu grivu. Kada sam zamahnula i stoti put i spustila četku na sto, zaista mi se pokazao lik u ogledalu ali je to bio lik izmučene žene, ispijenih očiju iz kojih je izbijao zlokoban pogled, glava joj je na temenu bila obrijana a sa obe strane se spuštala vuna ućebane kose. Na čelu je imala istetoviran kukasti krst a na sebi je imala mantil od crne kože. Probudila sam se uz krik tako jak da sam probudila i Kseniju. Već sledećeg trenutka, moja mama je uletela u sobu, uplašena tim životinjskim zvukom koji sam ispustila iz sebe. Kada sam došla do daha, još uvek uznemirena, drhteći i hvatajući vazduh, i po njemu reči, prepričala sam im san. Mama je bila vidno zabrinuta za mene, pa mi je predložila da sa Ksenijom izađem u šetnju da probistrim glavu. Do tada je vrućina već bila popustila a mi smo živeli samo par blokova od Central parka. Moja jadna, istraumirana sestra i jadna, poptpuno istraumirana ja, krenule smo ka parku u totalnoj tišini, bez reči, ćutke. Kada smo došle do ugla Pete avenije i sedamdeset i pete ulice i skrenule na Petu aveniju ka sedamdeset i drugoj, gde je ulaz u park, Ksenija me je izbezumljeno zgrabila za ruku. Videla sam je i ja: Ka nama se kretala žena u dugačkom, crnom mantilu od kože, obrijanog temena, sa runom izgužvane i zamršene kose po stranama i kukastim krstom na čelu. Gazila je odlučnim ali teškim "Doktor Martins" korakom ka nama.
To nije bila bilo koja žena nalik onoj iz mog sna, to je bila ta ista žena, baš ona koju sam videla u snu. Kada je prošla pokraj nas, pogledala me je pravo u oči i tu zadržala pogled sve dok nam oči više nisu bile u ravni. Njen pogled mi je progoreo lobanju. Bio je težak i upozoravajući a iz njega je izbijao neizdrž straha i upozorenja. Njen manično-panični pogled me je usisao u sebe. Okrenule smo se za njom, verovatno kako bismo proverile da li je stvarna ili samo prikaza. Ali bila je tu, jeziva i crna se polako udaljavala Petom avenijom. Dugo posle; danima, mesecima, godinama, razmišljala sam o ovom događaju i šta je on značio. Dugo je ovaj incident bio izvor velike traume. Pokušavala sam da nađem smisao, razlog, simboliku. Sada sam sklona da verujem, nakon svega što nam se dogodilo; jezivih ratova, razaranja i smrti, mržnje i nesloge koja još uvek traje, jezive podeljenosti, ostrašćenosti i ludila koje nas je snašlo, da je ova žena iz mog sna, ali i sa jave, bila omen; vesnik nesreće.
