LEPTIRIĆI U ABDOMENU (Deo treći)
Autor: Vladimir Jovanović
„Ajde, Betmene, ne prenemaži se, dešava se i boljima od tebe, možemo samo da se mazimo!“, pokuša dominantna crnka sa nepristojnim nadimkom da uteši svog gama, ili bolje rečeno delta mužjaka, prilično isfrustriranog nedovoljnom čvrstinom svojih argumenata.
„Znam, ali meni se takve stvari ne dešavaju... nikad... to je verovatno od ovih lekova, mislim od zračenja... sav sam se naduo i hoću da iskočim iz sopstvene kože!“
„Dobro, Markić, ko ti šta prebacuje... dođi... ajde da svoju zlu gospodaricu cokiš jednom u siku!''
„Jesam li ti rekao hiljadu puta da me ne zoveš tim kretenskim nadimkom!“, odgovori ljutito.
„Pa, kako drugačije da te zovem, „Markiz“ ti očigledno ne priliči? '', primeti zlobno.
Bubalo se besno okrenu na drugu stranu i povuče pokrivač potpuno prema sebi.
Ponovo je aktivirao svemirski magnetni akcelerator negativnih misli.
„A, kad planiraš da mi objasniš ono majmunisanje na televiziji. Kad odemo u školu, je l' ?“
„Nema tu mnogo šta da se kaže. Bi šta bi ! A, što se tiče škole... svi su oduševljeni nastupom.
Deca su prosto odlepila... trče za mnom, a i direktorka mi je čestitala na iskrenosti i držanju.“
„Pa, naravno, ona je gora od tebe, i to ne malo, nego drastično !“
„Ipak moram nešto da ti priznam“, reče Spasenija i uozbilji se, kao da se radi o neverstvu.
„Nadam se samo da nema veze sa bivšim svekrom ili kućnim ljubimcima koje ste držali.“
„Dobro sam ih zajebala ! ’Ladno sam prošla poligraf i servirala im gomilu laži, koje je i onako proširio moj bivši muž, kad me je oterao iz kuće u Mladenovcu, jer nismo imali dece .“
„Onda si luđa nego što sam ikad mogao da pretpostavim ! Koji je razlog one blamaže ?“
„Ti, tupsone. Samo ti. Jedini čovek koji mi je nešto značio u životu i koga sam pustila da me poljubi pre nego što ujutru operem zube. Najdublje oči u kojima sam se kupala, najlepši prsti koji su mi otkopčavali haljinu i jedini razlog što odlažem da se popnem na krov i „učinim bar jedan pogrešan korak“. Kako si mislio da platiš hiperbaričnu komoru, koja jedino zaceljuje postradijaciona oštećenja, i dvadeset seansi kod psihoonkologa? Najmanje!
Možda preko socijalnog... stvarno si drkadžija! Zakazali bi ti za jedno dve godine, ako te uopšte pronađu na Orlovači! Ili u nebeskoj Srbiji!“
Markić je ćutao.
„Imam i ja nešto da priznam“, reče pokazujući joj Roršahovu mrlju na rendgenskom snimku.
Vidiš, ovo nije ono... mislim jeste, ali nije rakonja! Meni više liči na insekte sa šarenim krilima!
Pogledaj, jasno se vidi. Ovaj sivi ih je sklopio na vrh želuca, a ovi drugi lete prema jetri i slezini.“
„Misliš, možda si rođen s tim... a možda je to Mejbelin“, poče da mumla omiljenu reklamu.
„Ni govora, siguran sam, ovo su leptirići... evo pipni ovde... ma ne tu, gore... ej, golicaš me!“
„Imam ideju“, reče Caca. „'Ajde ti si kao tajkun u odelu, a ja sam kao studentkinja u cicanoj haljinici, koja dolazi da ga intervjuiše. I ti me onda ispljeskaš po guzi zbog priličnog kašnjenja.“
„Gospode Bože, šta joj pada na pamet! “ pomisli ljubavnik vezujući kravatu i pomažući svojoj budućoj supruzi da navuče lasteks haljinu preko golog nik-nejma, veličine nekadašnjeg SSSR-a.
„Jednom će neko u Holivudu da zgrne lovu na ovakvom scenariju, pazi šta ti kažem!''
Marko Bubalo popravi revere i razlabavi kaiš. Prihvatio je igru.
Šta može da izgubi?
Ako ćemo pravo, već je počeo da oseća dobitak.
I to masivan, u predelu donjeg abdomena.
Još samo da proveri da li je u frižideru ostalo parče tiramisua. Zlu ne trebalo.
„Izvini mlada damo, ja ne tolerišem ovakvo ponašanje... jasno ti je da ćeš biti sankcionisana.“
